Када ме замори равнодушно, бедно
Време, у часима безбојним и сивим,
Рађа ми се жеља: ја бих да доживим
Или срећу или несрећу, свеједно.
И та тамна жеља негде у дну груди
Расте, ко поплава какве мрачне сене.
И свакога јутра будна је пре мене;
И често загреје, и често застуди.
У души засветли... које је то доба:
Зора или вече? Плам што је заблисто;
Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!...
А мени се чини тако једно исто...
