Шуме у страху свом од мрака:
"Бог је помало све што зари;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!...
Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало -
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!..."
С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни;
И жреци сунца, наспрам сени
Просјачки вапе у час мрачни.
Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене -
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.
Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.
Сунцокрети
Песма Сунцокрети припада циклусу Вечерње песме па су и садржина песме, њен емоционални тон и смисао у складу са насловом циклуса. Сунцокрети у овој песми добијају троструку симболику:
• светлост као извор живота,
• тежња ка висинама и пространствима,
• тежња за идеалима.
Избор сунцокрета за наведену симболизацију није случајан: у његовом називу је органска веза ове биљке са сунцем - како се по небеском своду креће сунце, тако се окреће (за сунцем) цветна глава сунцокрета, која, обасјана сунчевом светлошћу, сјаји бојом злата. Када сунце зађе, глава сунцокрета се спусти "погледа" упрта у земљу. Ноћ је за сунцокрет мировање, одсуство светлости, одсуство живота. Он чезне за јутром и за сунцем, и свако спуштање ноћи за сунцокрет је претња и извор страха, стрепње и туге.
У првој строфи је предочена слика сунцокрета који "немо прати неба блудње" док су у њему скупљене "све жеђи овог света, сва неспокојства и све жудње." Он је, дакле, оличење жеђи свега живог за светлошћу, топлотом и пространством висина, али је, природно, и оличење свих немира и неспокојстава који обузимају живи свет. Исказ је у овој строфи неутралан, глас лирског субјекта се не осећа.
Друга и трећа строфа представљају посебну садржајну и смисаону целину: у њима проговарају сунцокрети, "шуме у страху свом од мрака". За њих је све што зари божанство јер дарује светлост и живот; а макар "једна зрака" светлости мера је и цена свију ствари. Све што је у тами, и што макар једном није засијало и што не гледа у висине, обележено је проклетством.
Четврта строфа је метафорична слика сунцокрета: они су "с истока краљи", обучени "у тешко злато"; они су "и жреци сунца" који "у час мрачни" вапе за светлошћу и сунцем. У овој строфи је остварена равнотежа светлости и таме, радости и туге.
У петој строфи се појављује лирски субјект својим исказом: "Те тужне очи сунцокрета у мом су срцу отворене". Мрак и сенке се тихо спуштају, сунце је далеко "на крај света", сунцокрети су тужни.
Шеста строфа поново уводи превагу светлости над тамом:
Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.
Овде је успостављен паралелизам прве и шесте строфе:
1.Ту су све жеђи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.
6. Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.
Смрт сунцокрета је само привид: у њима је сакупљена сва енергија сунца и светлости, све жеђи и жудње и сва жарка сунца. Поента је у неуништивости живота и жудње, у неуништивости свстлости и њене енергије скупљене у злату сунцокрета.
