Ове мирне песме осенчене јадом,
То су ехо речи што се нису рекле,
Туге што је расла и умрла крадом,
И суза што нису никада потекле.
У дубоко вече, кад угасну стазе,
Душа мртвог дана, суморна, још ходи,
И шуми: ко тамне, искидане фразе
Музике у ветру, у грању, по води.
Тад се јави ехо непамћеног јада,
И бол неке давно преболеле ране...
Но како је срцу нико не зна тада,
Задоцнела суза кад пође да кане.
