четвртак, 15. новембар 2012.

Тамо где је остала Дучићева душа


Млади учитељ Јован Дучић у Бијељину је дошао између Велике и Мале Госпојине 1893. године из Сомбора, чим је завршио учитељску школу. Стигао је са репутацијом даровитог песника, јер је већ сарађивао у познатим часописима "Босанска вила", "Нова Зета", "Голуб", "Весник".

Почео је учитељовати а онда га у тихој варошици стиже право песничко усудиште - љубав. На Светосавској свечаности у хотелу "Дрина" упознаје Магдалену Николић, кћерку рано преминулог Јована Николића, о којој се бринуо њен деда по мајци, познати бијељински трговац Перо Живановић, чије је презиме касније додала своме крштеном. Под њим је у "Босанској вили" објављивала своје песме.

Магдалена је била лепа девојка, тек свршена ученица Трговачке школе. И планула је страсна, лирска и јединствена љубав између чудесне Семберке и стаситог Херцеговца.

Судбина је хтела да се Магдалена и Јован убрзо, не својом вољом, раздвоје. Званично је забежено да су полицијске власти у Бијељини, по налогу котарског предстојника, у мају 1894. године, претресле стан младог учитеља Дучића, и том приликом нађене су две његове песме "Ој, Босно!" и "Отаџбина".

Дучић је одмах морао напустити Бијељину. И своју Магдалену - са којом се, највероватније, тајно верио претходне године. После прогона из Семберије Земаљска влада у Сарајеву јуна 1894. године забрањује му вршење учитељске дужности у свим српским школама у БиХ. Ипак он успева да добије намештење у манастирској школи у Житомислићу и почиње да се дописује са својом вереницом Магдаленом. Њихова кореспонденција настављена је и касније, када је прешао у Мостар, где је од 1895. до 1899. године био учитељ у српској школи. Из Житомислића, 29. новембра 1894. године, песник пише:

"Кад сам отишао из Бијељине и пољубио се с тобом а ја сам се зарекао Богом и животом да моја уста неће пољубити никог више док тебе не пољубе као своју. Од тог часа, тако ми Бог помогао, моја уста не дотакоше се ничега а не као што ми ти рече да се ја љубим. А тим сам се чисто поносио и то ми беше нешто мило..."

У неким писмима он је назива "једином на свету, рајем у грудима и срећом сведржећом". Највећи део те Дучићеве кореспонденције сачуван је.

Магдалена се по одласку Дучића закапијала у велику кућу. Много прстију је било уплетено у ову љубав а испаштали су само њих двоје - ни криви ни дужни. Никада, изгледа, нису могли једно другом да објасне шта им се, заиста, све то догодило и зашто је око њих баш све то тако неразумљиво, непојмљиво. Дучић није дошао својој Магдалени а ни у Бијељину никад више. А Магдалена га је чекала о много Божића, све до 1956. године, када се, у дубокој старости, упокојила. Причају, да је годинама, као сенка, тумарала по тој старинској пустој кући, чекајући Дучића. Да јој је дошао, можда би му рекла да никада није "наваљивала да се уда". Посебно не за неког богатог Брчака, нити за Д. К. којег јој Дучић помиње у једном своме писму.

Чекала га је читав свој век - и није га дочекала. А било је много љубави - на обе стране - а били су млади и лепи.

Кнез песника Јован Дучић - био је Семберац скоро онолико колико је био и Херцеговац - у равници између две реке танкоћутно је вољен.

И Магина кућа у Бијељини, као и она знаменита у Верони, има балкон - још једна сличност између бесмртних љубавника: Ромеа и Јулије. Пре неколико година, тридесетак метара даље од Магдаленине куће, радници Комуналног предузећа у Бијељини поткресивали су дрвеће - на месту једне одсечене гране појавио се јасан и препознатљив лик Исуса Христа. То дрво је сада постало мало светилиште.

О великој љубави двоје песника и сада се у овој равници приповеда.

Родна кућа

У Бијељини, готово у центру града, се и сада налази Магдаленина родна кућа, доста оронула, нарочито изнутра. У њој је, може се поуздано закључити на основу њихове преписке, становао и сам песник.

Потврда љубави

Колико је Магдалена волела Дучића потврђује и споменик на гробљу Пучиле. На камену је уклесано : "Магдалена Николић - Живановић, 1874 - 1957, сама песник и песника Јове Дучића прво велико надахнуће".

Тихомир Несторовић
 26.08.2008. Глас Српске

среда, 14. новембар 2012.

Дучићева ненаписана песма


Чини нам се да она, хајдегеровски одређена једна, једина велика песма исијава у Дучићевим лирским циклусима у којима се проговара о метафизичким темама


Тумачења

Равно сто година након појаве Дучићеве збирке Песме (1908), свакако наше најзначајније песничке књиге из прве деценије двадесетога века, нема сумње (а током протеклих деценија и те како их је било) да је њен аутор један од највећих уметника српског стиха. Гледан у целини, његов песнички опус је богат и импресиван, метричка виртуозност и језичка софистицираност у претежнијем броју песама је задивљујућа.

Ипак, над тим опусом лебди једно непријатно питање: која је и где је Дучићева велика песма, она препознатљива, незаобилазна, коју би на помен Дучићевог имена понајпре призвала у свест велика већина читалаца и критичара? Склони смо наиме, никако без разлога, да поједине песнике, оне које називамо класицима, и то махом Дучићеве савременике, везујемо за њихове велике, вероватно и најбоље песме, оне око којих се попут поетичког језгра или мотивског магнета окупљају сва друга њихова остварења, песме које су не само незаобилазне у сваком антологијском избору, него су постале, независно од времена када су настале, врхунска, репрезентативна остварења нашег језика и уметности.

 И критичари, говорећи о овим ауторима, обично почињу или своја тумачења завршавају промишљањем тих великих песама, које су углавном и најзахтевније за разумевање – то је Santa Maria della Salute у поезији Лазе Костића, Можда спава за Диса, Светковина Симе Пандуровића, Искрена песма Милана Ракића, а код Црњанског вероватно поема Стражилово. Која би онда била та песма у Дучићевом опусу? Сагласности код тумача и читалаца изгледа да нема – неки би издвојили Јабланове, други вероватно програмски сонет Моја поезија или можда неку од познијих рефлексивних песама попут Повратка, Путника или Натписа.

Као прилог тврдњи да ово питање није нимало произвољно, већ, напротив, задире у срж не само доживљаја и разумевања Дучићеве, него и поезије уопште, стоје два важна аргумента – први, аутопоетички, који је формулисао сам Дучић у једном од својих есеја, и други, херменеутички, који је неку деценију након нашег песника образложио један од најбољих тумача природе песничког језика, филозоф Мартин Хајдегер. Фасцинантан је и неочекиван сусрет Дучићевог и Хајдегеровог размишљања о ненаписаној песми, с тим што први говори из визуре песника а други из перспективе читаоца и тумача. На крају свог бриљантног есеја о Милораду Митровићу, данас полузаборављеном песнику са измака деветнаестог века, Дучић, у  духу симболистичке поетике, опширно пише о томе како заправо сваки песник никада не испева своју најлепшу песму. У сталној борби за праве речи које би својом евокативном снагом и музичким струјањем продрле до оног најдубљег у запретеној људској духовности, песник никада не стигне да оствари ту „основну, битну, свеобимну, сверешавајућу” песму. „Зато је”, закључује Дучић, „трагање свих песника за ненаписаном песмом нешто трансцедентно, што и њега самог надвисује и натпева”. Иако уопштени, ови искази несумњиво проистичу из ауторовог личног стваралачког искуства, односно из аутопоетичке свести о (неминовном) изостанку управо своје велике, свесадржавајуће песме. Завршен у својој коначној верзији пред ауторову смрт у Америци 1943. године, есеј о Митровићу објављен је постхумно у књизи Моји сапутници 1951, две године пре појаве познатог Хајдегеровог огледа Језик у песми, о стваралаштву Георга Тракла. У духу своје филозофије, Хајдегер заснива особени херменеутички приступ поезији. Тумачити поезију неког аутора заправо значи трагати, некада и несвесно, за његовом кључном, свесакупљајућом и свепрожимајућом песмом која увек остаје неизговорена. Тумачећи поезију стално се морамо кретати од исказаног ка скривеном, од присутног ка одсутном, од сваке појединачне песме ка оној једној, јединој која стално измиче и тек каткад проговори и зазвучи у неком од стихова и строфа.

Али од којих то строфа и песама треба поћи да бисмо стигли до обриса Дучићеве, овако схваћене, ненаписане песме? Иако у његовим бројним програмским песмама можемо наћи исказе попут оног да су стихови „ехо речи што се нису рекле”, чини нам се да она, хајдегеровски одређена једна, једина велика песма исијава у Дучићевим лирским циклусима у којима се проговара о метафизичким темама, о тајанственом односу овостраног, у коме човек тренутно јесте, и оностраног простора, из кога је потекао и у који се поново враћа. То су понајпре Вечерње песме, настајале (као и Јутарње и Сунчане песме) махом током двадесетих година прошлога века, којима се придружује збирка Лирика из 1943. године (објављена у Питсбургу управо на дан песникове смрти). Ту су најуспелије и најдубље Дучићеве песничке слике. Оне припадају поетици наслеђа симболизма, о којој у истоименој књизи говори Сесил Баура, тумачећи поезију Валерија, Рилкеа и Јејтса где се, као и код позног Дучића, „признаје да негде лежи тајна бића, чији покушај разоткривања песми често даје тон и смисао молитве”. Не само обраћање лирског субјекта Богу или анђелу, него и често присуство упитних форми у синтаксичко-интонационој структури ових Дучићевих песама („Који је сат у свемиру? / Дан или поноћ, шта ли је?” или „Ко чека на међи? О та / највећа тајна што траје”) или пак учестало завршавање реченица троструком тачком, даје Међи, Чекању, Тајни, Путнику или Химери ауру нуминозног, наглашено усмерава кретање песничких слика од чулног, предметног света ка ономе што ту предметност превазилази, ономе што је у исти мах и извор и ушће свеколиког постојања.

Драма бића које у себи носи божју искру, али ипак не може да проникне у противуречну суштину свога творца коме се на крају поново враћа, присутна је у свакој појединачној песми, али њено разрешење, њен први и последњи чин остају непознати. Мноштво питања свој одговор има у оној сверазрешавајућој неизговореној песми. Тајна човековог постојања постепено се у своди на тајну саме речи чије је изговарање краткотрајни прекид између два ћутања. Песнички изговорене речи чувају у Дучићевим позним стиховима нешто суштински неизговорено што остаје „иза међе”, у простору оне једне и једине песникове песме која остаје ненаписана. Та песма постоји у свемоћном и свесадржајном чистом безгласју универзума наслућеном у песми Међа:

„Знам, чува безгласна жица
Све звуке неба и света,
И црна поноћна клица
Све боје сунчаног лета...”

Предраг Петровић
Политика, објављено: 19.04.2008.

уторак, 13. новембар 2012.

Благо цара Радована - О пријатељству

(Одломак)

Људи не смеју остати сами са собом. Жена је најбољи спасилац од Чамотиње. Људи се не жене толико из љубави и физичке потребе, колико из црне досаде, не зато да с неким поделе задовољство и срећу, које се нерадо деле, него да поделе досаду. И жена изневерава мужа више из досаде него из перверзије, као што њој то исто ради и њен човек.

Због досаде човек мења кућу, улицу, варош, земљу. Из досаде мења лектиру, чак и идеје и принципе. Човек не лови да убија животињу него да убије своје драгоцено време.

Сам са собом, врло си близу рђавог човека.

Човек тражи пријатеље кроз цео живот, и онда када то чини и без доброг плана и без доброг начина. Ово је често и разлог највећих несрећа, јер падамо на лажне пријатеље који су опаснији од непријатеља зато што носе маску на лицу и нож у рукаву.

Пријатељство има три мотива: пријатно, добро, корисно. Зато има и три врсте пријатељства: из дружељубља, из доброљубља и из користољубља.

Лакше се измире људи завађени после битке или непријатних дела, него после речи у којима је било увреда. Рђаво дело је нестало онога часа кад се преко њега прешло, јер се рђаво дело може поправити добрим делом; али се ружне речи не могу исправити лепим речима. Људи иронични били су често људи пуни духа; њима су се увек дивили више него што су их волели. Иронија, међутим, погађа већма онога чије је она оружје него и саму жртву.

Треба непријатеља задужити ма чим било. И оно што у људима постоји зверско, не може се укротити никаквим поклонима, колико се то може укротити лепом речју. Уосталом, никад човек према човеку није праведан, ни кад воли ни кад мрзи.

Највећма се воле они људи који имају исте врлине а највећма се мрзе они који имају исте мане.

Пријатељство се задобија пажњом већма него икаквим херојским доказима. Треба волети без обзира да ли смо одмах вољени у замену. И увек дати нашем пријатељу предност у заслугама тог пријатељства, а никад га не ставити у подређен положај, у којем би се осећао дужником

Добро је избегавати чест сусрет са непријатељем, али и са пријатељем. А за услуге боље се понекад обратити непријатељу него пријатељу. Има случајева где смо од непријатеља направили пријатеља само тим што смо му дали прилике да нас обавеже. Човек природно воли оног коме је учинио добро, јер онда у том другом човеку има нешто и од његовог дела и од његове лепоте.

Нико не воли несрећне, и свако избегава убоге. Млади иду само за срећним, а старци беже само од несрећних.

Глупост је највећи непријатељ зближавања међу људима; глупост је неумитни фактор непријатељства јер је извор свих неспоразума и заблуда. Глупак не верује да уошпте мудрост постоји. Увек се нађу два глупака да се један другом диве, и увек се нађу глупа жена и глуп човек да се пољубе у уста. Глупак се наслања на глупака, као слепац на слепца.

Непријатељи, то су често само наши прерушени пријатељи, које од нас дели само какав неспоразум или предрасуда. Половина ваших непријатеља мрзе вас само зато што мисле да их ви прежирете, и раде вам зло за леђима, мислећи да бисте то њима и ви учинили ћим бисте могли.

Ми немамо срећу да себи бирамо ни непријатеља ни пријатеља. Непријатељи нас сами пронађу и први нападну, а пријатељи увек дођу случајно.

Никад нас ни новац не усрећи, колико нас усрећи обична љубазност других људи. Има безбројно срећа које иду улицама и тржиштима. Топао поглед и љубак осмех наших познаника, усрећава и охрабрује више него материјална помоћ.

Зато на једном месту каже Платон да животиње имају урођени инстинкт пријатељства и непријатељства. Сократ говори Глаукону: "Можеш лако видети такав инстинкт код пса, а то је једна висока особина те животиње". Глаукон: "Какав инстинкт?" Сократ: "Да лаје на оне које не познаје, иако му нису учинили никакво зло; а да се удвара онима које познаје, иако му нису учинили никакво добро. Зар се ниси дивио оваквом инстинкту у пса?"

Има пријатељства врло чистих и искрених, али која ипак нису интимна. Руска интимност је продукт средине и климе. У Русији су ноћи безмерне и дани кратки, степе непроходне, шуме непрелазне, реке непобедиве. Пред таквим феноменима у природи, људи се скупљају у заједнице, у дуге вечеринке и посела, где се прибију једно уз друго да би били весели, и окупе се у заједнички рад да би одолели ветровима и просторима. Нигде нема таквог друзељубља, а зато нема нигде ни те доброте и љубави човека за човека.

понедељак, 12. новембар 2012.

Благо цара Радована - О жени


(Одломак)

Жене почињу бивати дубоко милосрдне тек кад су и саме дубоко несрећне, у срећи су бездушне и пустоглаве, сасвим обратно од човека који је добар само кад је срећан.

Код жена је урођено да вара на мало и на велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере: у највише случајева, само да би се већма допала. Али једна жена само вреди колико воли, а она вара и када највећма воли. Има жена које никад не кажу лаж, али никад не кажу целу истину.

Жена воли човека док јој верује. И онда када га не воли, она тражи да јој ипак верује. Не воли се бранити ни кад је крива; и хоће да има илузију да је држите за добру и кад то није. Кад је не држите за добру, она верује да је више не држите ни за лепу. А њој није довољно ни да изгледа лепа, него хоће да буде и једина лепа. Кад жена треба да се почне бранити, она се не брани, него престане да воли и почиње да мрзи. Зато, не објашњавај се, него или узми или остави. Дубоко је увређена кад је праве кривом, а није крива; а још је више увређена ако јој кажу да је крива када то одиста јесте. Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се брани сузама, а не разумевањем. Али и када моли за опроштење, то не знаћи да признаје кривицу, него избегава грубе сцене.

Брак се најчешће састоји од једног лажова и једног насилника. Жене када лажу, оне увек лажу на крупно и тотално; и кад имају да сакрију ситницу, жене негирају и све друго што је с том ситницом у вези, и то брзо, одлучно и коначно. Није нигде била, није никога видела, није ништа чула; не познаје уопште особу за коју је везују зли језици; није било ничег.

Ако хоћете да вас жена воли, треба јој дати прилике да вас сто пута слаже, и да увек изгледа као да то не видите.

Жена је и иначе увек једно биће за себе и за цео свет, а друго за човека којег воли.

Никад не питајте жену да вам каже нешто од своје прошлости. Ниједна не воли да има прошлост, нити јој даје какву цену; а ако вам крије прошлост, то није зато да њу не сачува за себе, него да вас не изгуби. Ако хоће да прећути прошлост, то је и зато што је жена према прошлости одиста равнодушна, јер жена по природи није романтик. Жена не подноси спомен. Она бездушно све крије јер не жели да има очи ни на чему што није у вези са човеком којег воли у том тренутку. Жена живи с дана на дан.

Само људи велике углађености и артисти у животу направе од љубави неисцрпни извор своје радости или своје туге. Лирски песник говори о својој љубави озбиљно као о створењу света. И данас је више на земљи самоубистава због пропале љубави, него због пропалог имања или пропале части. Просечни човек увек воли више жену него љубав. Код жена је сасвим обратно: ретко је којој жени довољан само човек, и која не чезне да буде вољена. Истина, много се на свету мање мисли о љубави него што изгледа. Љубав на свету одрзавају само жене и песници.

Човек воли љубав - бол, а жена воли љубав - радост.

Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.

Више за жену вреди један добар каламбур него најдубља Њутнова истина. За њу више вреди човек духовит него дубок, и а више блистав него духовит.

Свака жена је досадна осим оне коју волимо. Међутим, жени није досадан него само онај човек који јој се не диви, или који је не жели, или који се не диви макар њеном укусу, или се не интересује бар њеним псетом.

Најлепша је жена у љубави она за коју кажемо да је лепа а не знамо зашто.

Лепота физичка, то је неоспорно једна племенита човекова врлина. Уосталом, телесна лепота је само спољни израз виших унутрашњих човекових лепота, јер лепота није никад била особина зликоваца и неваљалих жена; и, неоспорно, увек поред физичких лепота у истом човеку борави још неколико било душевних или духовних квалитета првог реда. Има одиста најлепших очију које не умеју погледати и најлепших усана које се не знају осмехнути. Обе ове велике и неопредељиве лепоте су нематеријалне, јер су искључиво душевне. Леп поглед и леп осмех немају чак ништа заједничког са бојом очију или формом уста. Осмех, то је зора и свитање тела, највећи догађај и најлепши израз душевног у материји.

Да вас жена воли женски, морате с њом поступати мушки.

Човек заљубљен одмах мисли како да своју срећу подели, а жена мисли како да своју срећу удвостручи. Жени није довољно да добије највише од човекове среће, него да што више отме од човекове слободе. Јер јој је сношљивија њена беда него човекова слободан, пошто је човекова слобода, одиста, извор свих жениних неправда и несрећа.

Ако и животиње могу да мисле, онда оне имају о нама извесно, исто мишљење које имамо ми о њима.

Много је мање љубави на свету него у литератури; у једном роману има више љубави него у једном великом граду.

Постоје два могућа брака: брак за младе и за младост, и други за старе и за старост. Први да се подели срећа и обест, а други да се подели несрећа и болест. За један прође време врло брзо, а за други је увек на време. Паметан се човек ожени на време. У младости је брак ствар љубави и спола, а у старости је ствар слабости и страха од самоће.

Жена је, ипак и неоспорно, највећа илузија човекова. Не постоји ниједна срећа која је у стању да домаши радост љубави. Нема веће радости човекове од оне коју може да подели са једном женом. Нема за хероја ниједног правог тријумфа ако не може да свој победнички мач спусти пред ноге жене коју воли.

недеља, 11. новембар 2012.

Благо цара Радована - О љубави


(Одломак)

У љубави се осећа више него што треба, пати више него што мисли, сања више него што се живи, и каже и оно у шта ни сами не верујемо. У љубави се нарочито испитује свака појединост, сваки покрет, свака реч, поглед, алузија. Заљубљен човек је мистик који живи од привиђења, који верује у чудеса, који не верује нионо што је очевидно, који се бори с фантомима, који измисли највећи део својих срећа и несрећа, и, најзад, који изгради планове без сразмера и без логике, сасвим противно свему како би радио да није заљубљен. А колико заљубљени живе у опсесијама и у полулудилу, види се тек кад се такви заљубљеници најзад охладе, и отрезне, и поврате себи. Заљубљени се данас очајно воле, као што сутра могу да се очајно омрзну без стварног повода, као што су се и заволели без стварног повода.

Ни заклетва заљубљених није за њих имала судску вредност. "Добро пази, сине мој, да никад свој разум не жртвујеш за љубав једне жене", каже Креонт у Антигони. А Плутарх, говорећи о Антонију и Клеопатри, пет векова после таквог Софокловог песимизма, каже о љубави: "Душа заљубљеног човека живи у туђем телу."

Заљубљени човек мисли да увек воли први пут, иако је пре тога сто пута волео; а догађа се чак да верује како је одиста само овај пут истински волео.

Љубав је најчешће једно велико маштање, јер смо измислили све врлине код жене коју волимо, и уобразили да су све среће могућне, и закључили да су све препоне ситне и незнатне. Човек који воли све жене, није заљубљен у женскост колико је у женскост заљубљен човек који воли једну једину жену. Да човек одиста воли постојано само једну једину жену, потребна је машта која иде у привиђење и прелази у лудило. Тако су песници, као људи од маште, увек били велики страдалници у љубави. Али су песници у љубави искренији него сви други људи. Анакреон каже: "Ако можеш да пребројиш лишће у шуми, или песак у мору, онда ћеш моћи пребројати и моје љубави."

Љубав је озбиљна и света ствар, али су заљубљеници - зачудо - увек смешни за све остале људе. Довољно је да вам неко исповеди да је заљубљен, па да му у вашим очима падне цена.

Жена не зна да поштује, него да воли. Жене не траже ни да ви њих поштујете, него да их волите. Поштовање за њих значи одсуство сваке љубави, нешто хладно и из главе, а не нешто преосећајно и из душе. Оне верују да неког треба најпре волети, како би га затим истински поштовале, а људи мисле обратно. Жене мисле: где је много поштовања, ту је мало љубави. Жене имају сталну потребу да буду вољене, и кад оне саме не воле, и зато се често предају и људима који су им иначе физицки немили.

Жене почну да љубе само онда кад су вољене, или бар кад мисле да су већ вољене. Иницијатива љубави увек долази од човека. Жена хоће више да буде вољена, него да сама воли; и више да је желе, него да је воле. Она не само да прва не воли, него прва и не бира. Човек јој се може наоко и да допада, али је ретко да га прва заволи. Жена иде више за љубављу човековом, него за својом природом. Жена може да се занесе за богаташем или артистом, за војником или спортистом, за лепим или за умним, али се најзад дадне, често за цео живот, сасвим друкчијем човеку него каквог је замишљала и желела. Она увек подлегне јачем, а не лепшем и умнијем, ни бољем и милијем. Ретко која жена виси о руци човека који је био одиста човек њеног укуса. Падајући пред јаким а не пред добрим и лепим, жена не разуме дух него вољу, ни лепоту него намеру.

Никад жена и човек не воле једно друго истом мером; као да је природи било стало само да депонује негде извесну суму страсти без обзира да ли ће бити правилно подељена на њих двоје, различне по духу, по души, по темпераменту, по вољи. Има, уосталом један велики број људи који апсолутно и не знају за осећање љубави, и то кроз цео њихов живот; а има их који имају смисла за љубав, али јој не дају никакву особиту цену.

Говорити о љубави, то је већ помало волети. Никад жена не говори о љубави с неким који јој се не свиђа као човек, и којег никад не би могла волети или пожелети. Има момената кад прва лепа дискусија о љубави с једном женом, не значи први леп козерски успех, него већ први љубавни корак. Жена је у овом погледу слична детету, које се на првом сусрету баца у наручје једном човеку, а од другог човека се устеже, скоро с очевидном мржњом, значи опет без сваког знака индиферентности. Има младих жена које кажу да су с неким младим човеком само пријатељи. Велика пријатељства, то су овде већ мале љубави. Никад жена није пријатељ с човеком који није мужјак, и којем се не диви као сполу. Може један човек бити и мудрац, и песник, и војсковођа, али пре свега мора бити носилац свог спола.

Човек који не поштује жену, не поштује ни љубав за жену.

Има врло мало света срећног у љубави. Највећи део света кад највећма воли највећма је љубоморан, и зато је неспокојан и често потпуно несрећан; јер нема среће без спокојства. Али кад човек не воли, он је несрећан, јер је непотпун. Љубомора је најбруталнији израз љубави физичке; уосталом, само су сексуалци љубоморни а једини сентименталци не знају за љубомору. Сентименталац може да у жену сумња, али он сумња без гнева и без крајности; а сексуалац жену воли крвнички и може да је омрзне убилачки, а понаша се према њој разбојнички. У самом погледу сексуалца пред женом има пуно зверског и насилничког. Љубоморан човек стварно измисли највећи део својих разлога за несрећу и своју и женину. Као глад, ни љубав нема очију; али љубомора нема памети. Човек који жену мучи љубомором, верује да се наплаћује за бол који му је она задала, а нико га не може уверити да се вара у својој сумњи. Љубомора је зато један облик лудила. Најбољи доказ, што човек није љубоморан само на данашњицу, него је љубоморан и на прошлост те исте жене. Довољно је заљубљеном човеку, који има наклоности за љубомору, да види жену да се смеје од свега срца, па да не поверује у њену љубав. У ствари, љубав је једно суморно осећање. "Не тражим да будеш мудра, него буди лепа и буди тужна", каже песник Бодлер. Љубав направи више несрећних него срећних, и више беде него радости. Љубав је највеће неспокојство и насиље над собом и над другима.

Први знак љубави једне жене, то је кад жели да се осами и издвоји из света. Жена која одмах не напусти своје дотадашње навике, вара и себе и човека о својој љубави. Један доказ женине љубави, то је култ сваког васег момента, сваке ваше навике, сваког вашег предмета. Истински заљубљена жена постаје фетисист. Она, као сврака, чува све што је човек имао у рукама: његов цветић, слику, оловку, дугме, цигарету, неупаљену или упола испушену. Она у свему види њега!

Ксенофонт је, напротив, говорио да је љубав ствар слободне воље, јер кад би лепота имала суверену снагу, она би била лепа за сваког. Ватра, вели, опржи сваког, јер је у природи ватра да опржи; међутим, у једну се лепоту заљубе једни, али други поред ње прођу равнодушни. Ако љубав зависи од наше слободне воље, зашто не престану да воле они који би хтели да престану; напротив, плачу од бола и робују љубави, чак и они поносни људи који иначе сматрају ропство за највеће зло; и радо се лишавају због љубави нечег чега се иначе никада нису хтели одрећи; и носе своју љубав као болест или оков; и живе у страху да не изгубе само оног ког воле.

субота, 10. новембар 2012.

Благо цара Радована - О срећи

(одломак)

Свака филозофија је тужна. Ако говорите дуже о срећи, ви ћете се напослетку осећати помало несрећним. Ужаси живота постану једним делом наше судбине само ако се у њих нарочито удубљујемо.

Није тачно речено да је сваки човек ковач своје среће; тачно је, напротив, да је човек увек сам ковач своје несреће. Ако су среће случајне, несреће нису случајне. За сваку нашу несрећу крива је или наша лакоумност, или наша гордељивост, или наша глупост, или нас порок. Зато човек кроз цео живот чини себи самом више зла него добра. Што успемо својом памећу, покваримо нашом ћуди; али што успемо нашом добротом, упропастимо нашим пороцима; и најзад, што постигнемо својом мудрошћу, изгубимо нашим темпераментом.

Човек зна само за дубину и горчину несреће коју је сам доживео, као и за тежину болести коју је сам преболео, али нико не зна несреће ни болести које други подносе.

Ми смо истински добри само кад смо истински срећни. Несрећа квари срца и руши карактере. Ретко је било људи који су одолели отровима несреће и продужили да воле друге људе. Сиротиња је највећа несрећа зато што отрује човека таквим мржњама, а једна велика напаст човекова, то је што у несрећи добије рђаво мишљење о људима и погуби пријатеље.

Извор несреће човекове лежи у његовом егоизму: у томе што хоће да увек други ради за њега. Бегање од рада и напора, то је највећи мотив борбе у људском друштву. Не мучити се сам, а зарадити богатство, и постићи велико богатство, да би тиме постигао највећу сигурност; и то пре свега сигурност да ни доцније неће морати правити напор, пошто је напор највећа горчина људске судбине!

Људи могу да несебично воле, али ретко несебично мрзе. Свака мржња је страх или завист. Мржња је најчешће страх, јер човек не мрзи него само онога кога се боји. Човек одиста храбар не мрзи него презире. У осећању мржње има унижења за нас саме, а у презирању има поноса и уверења да смо бољи и виши од онога кога презиремо, и да можемо без њега, и да смемо против њега.

Најбеднији је човек који живи у мржњама на друге људе; тај се први исече ножевима које је сам изоштрио. Мржње расту као пролетање воде. Платон је говорио: "Љубав умирује људе и стишава буре на мору; љубав успављује ветрове." – Мудрац нема мржња. Наше мржње шкоде нама више него нашем противнику. Говорите рђаво о неком човеку пола сата, и ви сте после тога несрећни и отровани; а говорите пола сата о њему добро, и кад то не заслужује, и ви постанете мирни и блажени, чак и поносни на лепоту својих осећања, или бар на лепоту својих речи. Ако вам је неко учинио зло, сачувајте се да га не омрзнете, јер ће вас та мржња стати још једног новог губитка и новог неспокојства и од непријатеља тренутног и случајног можете направити злотвора сталног и убеђеног. Укрстите мачеве и побијте се, али не из мржње према непријатељу, него из поштовања према себи.

Несрећа је што нико не мери срећу према себи и својим потребама, него према другом, и то према најсрећнијима. Живот је једна неизмерна логика и хармонија, а пошто су природа и живот једно исто, не постоје ни у животу апсурдуми и аномалије. Све је на свету везано једно за друго, па су везане и срећа и несрећа у људској судбини. Кад из корпе румених трешања што се не да извући само једна трешња, а да се прстом не закачи и извуче одједном више њих, тако иду и среће и несреће увек у серијама – трешње здраве и трешње отроване стављене заједно у једној кобној корпи. Сваки је човек по неколико пута у животу добијао осећање коначне пропасти, као да га је изневерило тло под ногама, крма на броду, узде на бесним коњима. Али се сваки уверио у то да је после серије срећа долазила серија несрећа, и обрнуто. У самим моментима очајања, човек не мисли да поред његове несреће скоро, укорак иде и срећа. Среће и несреће, то су бели и црни коњи који трче у истом правцу, блиско и напоредо, тако да час промакну бели поред црних, а час црни поред белих. Тако иде целог живота, који је сав саздан од такве утакмице белог и црног. Зато човек истовремено преживљује срећу и несрећу, и онда кад за то и не зна. Нема апсолутне несреће и апсолутне среће, и зато их обе истовремено проживљујемо.
Манија свих људи је да усвајају туђа мерила и за свој сопствени живот. Права срећа човекова биће ако постигне своје ослобођење од других људи; а ослободити се, то је најпре одвојити своју судбину од пресије туђих примера, дајући свом животу печат своје сопствене природе и својих укуса.

Две су праве и највеће човекове несреће; немати здравља и немати пријатеља. Међутим, и из једног и другог има излаза: човек или прездрави или умре, а са пријатељима или се измири или добије нове пријатеље. Част је најтеже понова задобити ако се једном изгуби. Зато су сви други губици само лични, а овај погађа породицу и земљу; а ако је посреди велики човек, она погађа и његову идеју. Сократа су после пресуде хтели да откупе ученици, или да му помогну да побегне, али је он радије испио отров, говорећи своје последње побожне речи: "Треба жртвовати једног петла Ескулапу." Другим речима: смрт је оздрављење.

Највећи број људи не знају шта хоће, а велики број људи не знају ни колико могу. Најређи је случај човека који зна шта хоће и колико може.

У великој несрећи треба све несреће поновити у памети, како би се очеличили за дане кад једном црни коњи измакну исред белих. Треба овде рећи: "Ако сам мудар, нисам млад и леп; ако сам богат, нисам здрав; а ако сам и мудар и здрав, нисам богат."

Несумњиво, људству највише несреће праве глупаци. Највећа је беда што глупак не зна да је глуп, као што ни рђав не зна колико је рђав; а свет би можда био спашен када би глупаци знали каква су несрећа за човечанство.

Више човеку загорчавају живот несреће којих се боји да не дођу, него оне које су већ дошле и од којих већ пати. Од свих несрећа човек се највише плаши сиротиње, које је, међутим, најмање човеково зло. Ми целог живота нешто чекамо, а надати се, то је помало очајавати.

Никад човек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости, чак и глупости. Једино ћутање може да прикрије код човека страсти које су најнасртљивије и најштетније: сујету, лакомост, мрзовољу, осветљивост, мизантропију. Једино ћутање може да сачува човека од последица које могу да му нанесу тренутна и несмотрена расположења, и нагле и непромишљене импулсије.

Богатство је, неоспорно, половина људске среће на земљи. Највећи степен среће то је независност, а богатство је ипак човеку пут да дође до своје слободе. Човек богат, то је човек независан бар од људи. Чак и здравље и памет купују се или одржавају новцем.

Све беде међу људима то су несреће које учини човек самом себи, или ураде људи један другом. У природи нема срећа и несрећа, него има само смрт или живот. Човек је највећа штеточина на земљи.

Од свега што је човек посејао, ништа није рађало брже него мржња.

Праведност је једно краљевско осећање, и човек показује праведност често више ласкајући себи, него волећи другог. Најбољи људи су они који су према себи најстрожи, и који опросте другом и оно што никад не би опростили самом себи. Сви људи имају исте мане, али немају исте врлине; у томе је и сва разлика између великих и малих људи. Људе треба судити по њиховим врлинама, а не по њиховим манама; међутим, по врлинама нас оцењују само наши пријатељи, а наши непријатељи нас оцењују само по нашим манама

Велика несрећа човекова јесте што живот почиње младошћу, а свршава старошћу: јер би живот био неизмерно савршенији да, напротив, почиње старошћу, а свршава младошћу. Не знамо да смо млади кад смо млади. Ми сазнамо шта је младост тек онда кад нас је напустила.

петак, 9. новембар 2012.

Јован Дучић - Дубровачки арцибискуп

Под плочом у цркви окана шарених,
У митри, под тешким покровом од злата,
Спи млад с грбовима племићским по стени,
Арцибискуп Марин, свети потестата.

Још је папски прстен на руци што клону
Од младих госпођа љубљена толико;
И давно се више не чу на амвону
Он, ког сви гледаху а не слуша нико.

Жене не верују од кад њега није,
И с плачем одстоје његова опела —
Где мужеви плате по молитве двије:
Једну за мир душе, другу за мир тела.

Путниче, када се опет вратиш дому,
И у топлој срећи и јаду студену,
Ти прислужи светом Марину; и к тому
Љуби свога ближњег и његову жену.

четвртак, 8. новембар 2012.

Јован Дучић - Дубровачки сенатор

Госпар Сабо, племић, некад ђак Болоње,
Увек с пером ноја и новом периком,
С рухом од велура пуног фине воње,
И с мачем што виси лепше него иком.

Многе своје мисли бацио је семе,
И храбро је бриге пребродио многе:
Пола века опште носио је бреме,
И толико исто носио је роге.

Једну ноћ вратив се из Великог већа,
После речи које све знаше да плене,
При пламену двеју догорелих свећа
Откри љубавника у ложници жене.

Отад госпар Сабо снуждено корача,
По Страдуну који жагори у тмуши:
Код куће је љута обесио мача,
А на улици је обесио уши.

среда, 7. новембар 2012.

Јован Дучић - Дубровачки барок

Села је за стари бели пијанино,
Док у врту споро пада мрак и киша.
Камин осветљава гоблене и ино;
Осећа се мирис ружа и слаткиша.

Слуша седу госпу самац у те сате
Стари кнез Геталдић, њен љубавник први.
О врату му виси крст Анунцијате,
Међ прстима бурмут узбуђено мрви.

Пре триест година... гле и песма иста!
И кнез изљубивши њене очи обе,
Понуди јој руку (традиција чиста!)
Минуше за застор од спаваће собе.

А опрезно тада за њима, у часу,
Два мала и бела Амора с камина
Направише једну невољну гримасу...
Док мрак с кишом пада, сетно, врх џардина.

уторак, 6. новембар 2012.

Јован Дучић - Дубровачки епитаф

Oва стара кућа са грбом старинским,
С балконом на Страдун, где миришу саде
Године и трулеж ходницима ниским,
Беше некад кућа кнеза Паска Заде.

Паско Заде беше алхимичар; даље,
Познат питагорист, звездар, морепловац,
Ђак славног Ванини. — Пучанин, син шваље,
Поста племић умом, а кнезом за новац.

Летописи кажу: Беше мудрост сама...
Сто годишта живље за музе и паре...
Но сласт женског тела не позна, од срама
Умре... сед ко овца, мален као јаре...

Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили
Кнез... и тако даље, успомене јасне!
Једини од људи с ким су увек били
Сви мужеви добри и све жене часне.“

понедељак, 5. новембар 2012.

Јован Дучић - Дубровачки карневал

Огроман карневал, као море шумно,
Просу се на Страдун; и ни трен да мине,
Сипљу већ у битци што поче безумно
Конфети, пољупци, цвеће, серпентине.

Смех, клицање, жагор од хиљаде маска.
И затим, наједном, једна тренут тиха:
То домино (песник) госпођама ласка
С две-три љупке строфе и фриволна стиха.

Жагор. Затим опет два домина млада
Казаше дијалог пун несташне шале.
Заигра јеђупка, нага... А мрак пада;
Свет с клицањем пали шарене ферале.

Али кад глас стиже да умрије Ката,
Млада удовица, вест бејаше кобна:
Све улице беху пусте за по сата...
И све покри туга и тишина гробна...

недеља, 4. новембар 2012.

Јован Дучић - Дубровачко вино

Море непомично, мирно као срма,
Лежаше пред вртом. Само млаз фонтана
Прска. Док из модрог лаворовог грма
Вири блудно лице мраморнога пана.

Чу се страсна свирка. Затим друштво цело
Јави се у врту; сва су лица њина
Била раздрагана; све беше весело
После доброг ручка и перфидног вина.

И почеше игре, све с нежним дар-маром,
Извесна пометња наступи у чину:
Ту капетан псалме цитира са жаром,
А доминиканац свира мандолину...

Госпођица Ана де Доце, већ седа,
Чувена са строгих врлина и тона,
Окружена јатом дама, приповеда
Једну плаву причу из Декамерона.

субота, 3. новембар 2012.

Јован Дучић - Дубровачки пастел

Господин Бартоло, властелин с Посата,
Doctor іn utroque и ђак Саламанке,
С чипкастом кô пена јаком око врата,
Отменог морала, ћуди врло танке.

Познат је философ, љубавник над свима,
И песник, кад треба. Госпар Бартолео,
Победилац срца и на двобојима —
Једног дана спази да је постô бео.

Докле још у своме прслуку од свиле
По које писамце опази да има,
И малу мараму, ко зна које виле,
Пуну пољубаца и пуну парфима.

Хтеде да се снужди и да сузе распе,
Но беше у журби. Брзо он је сео:
„Госпођо контеса, ноћас... кад све заспе,
Доћи ћу. Addіo, cara. Бартолео.“

петак, 2. новембар 2012.

Јован Дучић - Дубровачки поклисар

Зими, тисућ шест сто... (сад свеједно које),
Менчетић, поклисар, беше у Версаљу,
Да учини смерно подворење своје
Лују Четрнајстом, милостивом краљу.

У част посланика републике старе,
И светлога госта, држали су били
Тад у Трианону бриљантну соаре,
С трупом Молијера, музиком од Лили.

Сву ноћ напудране маркизице мале
На врх ципелица сатинских и финих
Играху менует; и мирис дуж сале
Вејаше кô ветар од лепеза њиних.

Док је гост, међутим, прешао у збору
С једним кардиналом, пун речите силе,
Цело стање цркве на Јадранском мору:
Све мислећ на једну ципелу од свиле.

четвртак, 1. новембар 2012.

Јован Дучић - Брегалница

Опраћемо тобом очи нашој деци,
И чело пророка у тренути судње,
Реко која поста у мачева звеци
Светлом међом измеђ истине и блудње.

Као варница си избила из мача,
И свој пут просекла између два доба;
И дигла све огње из свог сјајног дроба,
Да би један народ знао куд корача.

Водо вапијућих у великој ноћи,
Осветљеним путем сада иде племе;
На рукама пуним победничке моћи
Носи своје родно небо, као слеме.

Света реко где се огледнула слава,
Омађијан народ донео је на те,
С побожношћу жреца и гордошћу лава,
Своје беле орле и своје пенате.

Твој луч севну да се ужди ореола;
И носиш, до јуче непозната ником,
Све сунчане мреже и звездана кола;
И вриш под огњиштем и под жртвеником.

Као твоје ждрело што не зна да скрене,
И међе су срца неменљиве, преке:
Наша душа има боју наше стене,
И наша крв тече куд и наше реке.