Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело,
И ноћу преспи једна чавка.
Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен
Црни сен свога очајања.
А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље -
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.
