Љубави умиру без збогом, сред њине
Агоније дуге, неме, неприступне...
Ничу и мру у свој лепоти тишине,
И кришом затворе своје очи крупне.
Зар вечита није љубав, као душа?
Зар најлепши део душе није вечан?
На морима смрти вал који пенуша,
У ноћима смрти млаз сунчани течан?
Када цвет увене, нова звезда блисне.
Но поглед умрлих љубави куд гледа?
Мору иду реке, земљи горе лисне,
А љубав ћутању с уснама од леда.
Мру у једној речи што се није рекла,
А у којој беше сто врела живота...
Тако јата звезда што су простор секла,
Мру у капи росе на листићу плота.
Од љубави наших веће су тишине...
Тишина је мати љубави; и така
Као голубице од себе их вине,
И опет у руке враћа јој се свака.
