Јован Дучић - Песме жени

I

Богињо, која си, охола и прека

Са једног незнаног раскршћа голема,

Први пут изашла пред очи човека

Држећи две дојке у рукама двема —

И огласила се кроз мрак прве зоре

Крвожедним твојим кикотом; док врућа

Луч сунца спаваше у сутону горе,

У напору болном првога сванућа.

Тебе погледаше очи свију ствари;

Твој став узе љиљан у великом врту;

Сунце да у твојим косама зажари;

Бледи мрамор захте твоју чудну црту.

II

И сва твојим гласом прозборише врела;

Море узе сјајну гипкост твоје пути;

Твој покрет сва поља валовна и зрела;

И твој глас сва гнезда која ће се чути.

Цвеће узе боју твојим отровима;

И сјај твог осмеха узе блесак маја:

Твоја је лепота у стварима свима,

Твој кобни чар нема имена ни краја.

Све пробуди шумом твојих корачај и,

И свему си дала смисао и цену;

Сва тајна закона у теби се таји,

Као златни конци протекли кроз стену.

III

Ти си лука где се савију сва једра,

Пут куд бесповратно пређе нога наша,

И седам влашића једног јутра ведра,

Последња молитва и последња чаша.

Друг и непријатељ, издаја и вера,

Наш део и контраст; символ свега бола,

И символ свих срећа; заблуда и мера

Свих понора срца и нереда спола.

И отров и причест у срцу и духу,

Свуд себи доследна, без међе и стега:

Идеја у белом непорочном руху,

Самобитни закон дигнут изнад свега.

IV

Ти си принцип који и руши и гради,

Дух божји у свакој и струни и црти;

И ветар што хучи на обали глади,

И њива што плоди у пределу смрти.

Непрекидни извор поноса и стида,

И вечно беспуће куд се закорача;

Ти си очарано око свега вида,

И венац маслине и држаље мача.

Прва реч је твоја кључ и прва тајна

Свег бола на земљи; у твој врч се саспу

Све крви и сузе; пустињо бескрајна,

Сунца очајања где грану и заспу.

Јован Дучић - Песме смрти

I

Jедино си које нисмо измислили!

Над свом игром духа сама стојиш смело!

Стварнија од саме стварности; у сили

Своје негације, биће и начело.

Општа, свеобимна; и сутон и зора,

Ти си у свемиру једино чег има!

Ти си и Да и Не; а у тајни мора

На врху си светлост, мрак у понорима.

И као по ветру лако перје птичје,

У теби се крећу светови и бића:

Живот није друго до твоје наличје,

Твоја друга битност сав тријумф развића.

II

До последњег од свих твојих обручева

Сви плашљиви знаци бивања и смера,

Све је твоја игра! Свуд очајно пева

Пук сиренâ твојих у празнини сфера.

Ти си у дну моћне клице која клија,

Појам и решење; ти држиш у руци,

Кô што понор држи бродове у луци,

Сав свет безграничних сунаца што сија.

Ти си повод и циљ; и стравична мајка

Свих мрачних контраста и свих привиђења:

Једина истина и једина бајка;

Збир свију символа, игра свију хтења.

III

Ти си одрицање Бога који има

Свој извор у правди; и божанства чија

Суштина је милост; својим законима

Поричеш да има циљ и хармонија.

Јер правда и милост, сав су појам Бога:

Где је циљ ван добра? Где је хармонија,

Осим у љубави? И знак вечитога,

Ако не у срећи свемира? — Свуд зија

Твој понор и злочин; свуд су твоји пути

Бесмисла и страха; саму, узвишену

Над свачим, дух људски само тебе слути:

Мајку која рађа и светлост и сену.

IV

Но пред равнодушни свемир што га кочи

Мир твојих начела, стане бол човека

Усамљен пред свачим!... И збуњене очи

На тамној матици твојих немих река.

Стоји људско срце, та очајна мера

Ствари у космосу. Крај је свих дилема,

Конац свих питања и судба свих вера:

Јеси ли ти само или тебе нема.

И док је све мрачна безуветност стегла,

Има једно место где је прсла уза:

То је горки простор у који је легла

Та наша самотна и исконска суза.

Јован Дучић - Песме Богу

I

Скоје се обале укрцах, о Силни,

У то јутро као у почетак спева?

И шта доприноси твојој величини

Тај мој атом бачен у сјај једног днева?

Чим ће да оснажи хор којим те славе,

Мој слаби глас сумње; и чим да појача

Сјај сунаца што те непрекидно плаве,

Жижак оног који у тмини корача?

Господе, који ме посеја и зали,

Зашто бејах нужан у свету и пуку?

Прођох пут и видех све сем тебе. Али

Кад год мој брод нагне, нађем твоју руку.

II

Ти који ни по чем ниси нама сличан,

Ни својим образом, ни мишљу, ни делом,

Који у покрету стојиш непомичан,

И страшан и мрачан под сунчаним велом!

Дао си ми очи да ти видим дело,

И слух сав твог гласа да напојен буде;

Но да целог века одричем те смело,

Примих дух мудраца, детета и луде.

И да никад страшни не видим ти престо,

Ти ми даде сумње мутно око ово;

Но да вечно питам за твој траг и место,

Усади ми бедно срце човеково.

III

Када те не нађох у сумрачном долу,

Тражих те на брегу; и не налазећи

Твој узрок и разлог у људскоме болу,

Тражих твоје благо присуство у срећи.

Јеси ли у страшној катастрофи звезда,

Или хармонији светлости? О Боже,

Зар си сав у добру, у миру свих гнезда,

Док негде злочинац оштри своје ноже?

Знам из твоје вене да теку сва мора,

Знам од твога даха да пролиста шума —

А оста недозван на вапај свог створа:

Срећа нашег срца и коб нашег ума.

Јован Дучић - Најтужнија песма

Знам за неизмерне и болне самоће,

Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,

И кад срце празно престаје да хоће

Ни венце победе ни љубави жене.

Знам за непроходне самоће без даха,

Кад конци са свачим падну покидани,

И у којим срце застане од страха;

Кад свему око нас изгледамо страни.

Кад нас очи ствари равнодушно мотре,

И душа пред собом престрављена стане;

И сопствена повест кад се цела потре;

И кад је од леда суза која кане.

Ни семе у бразди, ни стопа на путу,

И како је тешка сена коју вучем!

Канда туђе срце бије у мом куту?

Све светле палате живота под кључем!...

Вај, колико пута умиремо? Ко би

Знао за све тмине под сунцем! И зна ли

Ико сва беспућа у сутону доби?...

И како смо често очи затварали...

Јован Дучић - Строфе једној жени

Гледаћу твој сјајни сен на таласима,

И стопе на песку; с јутром на врхунцу,

Као прво гнездо будно међу свима,

Ја те певам као химну земље Сунцу.

Ти си искра мога мача победнога;

Сто музичких врела што брује и плаве;

Поглед који хоће да сагледа Бога;

Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.

Кроз тамну је пустош моје крило секло,

Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;

И као да свему ти беше порекло,

Сунце што ми откри место свију ствари.

Све воде посташе за одсев твог стаса,

Простор, да имаднеш душу зачуђену,

Мир тамних долина за ехо твог гласа,

Сунце да на свету бациш своју сену.

Ти си као лађа с крупним једрилима,

Што носи поднебља других копна: о, ти,

Што се, неумитна, јави међу нама

Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти.

Јован Дучић - Сумња

Моја сумња страсна, и светла, и плодна,

Моје друго биће и други вид; јетка,

Брани коју чашу да испијем до дна,

И да коју срећу познам до свршетка.

Моје срце држи прстима од леда,

И мој дух напаја кајањем без мере;

Мој поглед у небо да очајно гледа,

Да мрзим без снаге и љубим без вере.

Но она обасја мој ум обеснажен,

И даде мом духу, слабом као сламка,

Сто крупних очију, да озарен, блажен,

Мине сваки понор и зна где је замка.

И да је доброта, одрицање; и да

У заклетви има издајства и срама;

И у победама пораза и стида;

Ниске безбожности у свим молитвама.

И у чистој вери, празноверја; да је

Љубав себичнија него наше злоће;

И колико лажи наше сузе таје,

И мрачних завера замукле самоће.

Тако ослобођен и себе и других,

Гледам како пада и последња уза...

И горд сам у часу искушења дугих

Што бар не зајецам кад ми пође суза.

Јован Дучић - Песма жени

Ти си мој тренутак, и мој сeн, и сјајна

Mоја реч у шуму; мој корак, и блудња;

Само си лепота колико си тајна;

И само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека -

Јер је сан о срећи више него срећа.

Буди бесповратна, као младост; нека

Твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева;

У великом болу љубав своју мету;

Истина је само што душа проснева;

Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,

Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;

Ти беше мисао моја очарана;

Симбол свих таштина поразан и леден.

А ти не постојиш нит си постојала;

Рођена у мојој тишини и чами,

На сунцу мог срца ти си само сјала:

Јер све што љубимо створили смо сами.

Јован Дучић - Ћутање

Остале су страшне речи неречене,

Само твоје очи, мирне као тмина,

Оне су гледале и слушале мене;

Мој бол на твом уху певаше тишина.

Каква химна срца, та реч неречена!

Та реч што не позна беспућа ни блудње!

Кад тишина збори место нас, реч њена

Има сву чистоту сна и болне жудње.

Та блага музика љубави што ћути,

Има мир молитве у дубини духа:

Никада се речју лажи не помути,

Нит се глас порочни дирне нашег слуха.

Идеја у неми камен увајана;

Вера сва у сузи што неће да кâпи;

Та заклетва што је у незнан час дâна;

И највиши закон бола који вапи.

Јован Дучић - Песма срца

Нестати у нечем које срце воле,

Умрети у нечем бесмртном! Свог мача

Бацити пред ноге неке моћи холе

Што је и од руке херојеве јача.

Бити пред бескрајним узвишеног ситан;

И тражећи горко срећу мећу нама,

Веровати најзад, у час неумитан,

Да је сан порекло свима истинама.

Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни

Циљ свију циљева и свег вечитога!

Рећи своме срцу да је свет бескрајни,

Једно добро за се, ван људи и Бога.

Добро, не знајући да има доброта!

Храбро, не познавши ловор ни измирне!

Чисто, и не чувши да има чистота:

Срце, као сунце, да злати што дирне.

И сјајно и слично само својој мети,

Као озарено сунчаним априлом,

Све путеве сумње тако да надлети –

Не дирнувши земљу другче него крилом.

Јован Дучић - Заборав

Заборав је мирно умирање срца,

Бездушно и болно одрицање ћутке;

Презриви дах смрти у души што грца;

Заборав то значи мрети на тренутке.

Ко зна сузе ствâри које оставише?

Двоструку смрт гробља где суза не капи?

Бол именâ која не помињу више?

Крик заборављених љубави што вапи?

И страшно ћутање натписа са стене,

Што поста нечитљив? И проклетство немо

Речи, што сад чаме, непротумачене?

Тугу траве путем куд сад не идемо?

Ко зна плач идола под земљом? Ко знаде

Клетву молитава замуклих? И ране

Непамћене среће и престале наде?

И горчину једне сузе убрисане?

Јован Дучић - Песма

Једним истим путем нестаћете обе -

Ти и моја младост, лица невесела,

И с печатом горког проклетства сред чела,

Као неутешне две кћери Ниобе.

И кад најзад падне задња страшна сена,

Знаћу неумитног очајања радост:

Да има сто срећа, али једна младост;

Стотину љубави, али једна жена.

Тако, као звезде у локви на друму,

Умреће та љубав у свом стиду многом,

С једном црном раном у срцу и уму -

Већ с првим пољупцем и са првим збогом.

Док крупни свећњаци догорели гасну;

Разбијене чаше испите; док модру

Своју сен још бацаш на завесу јасну;

Док још жиг твог тела видим на свом одру.

Као да је само моје срце хтело

Да злурадо позна дан који те оте,

И та нема патња да постане врело

Моје величине и твоје лепоте.

Пиће мога тела и светлост мог духа,

Мог сопственог гласа одјек у дну дола,

Некад празник мојих очију и слуха,

Да сад будеш тајна горчине и бола.

Ти у којој љубљах своју илузију,

Свој сан о љубави и сан о лепоти,

И неку реч страшну казану у плоти,

А коју ја појмим силније од свију.

Замркнућеш болно са кобима свима,

У дну моје сумње и кајања крута,

Као да те нагло стигла на по пута

Ноћ што силно дажди мрак по бреговима.

И стопе у песку избрисаће наше

Исти топли ветар, који нежно свима,

Нечујан, отвара срце цветовима,

Да нове светлости налије у чаше.

Мој ће се дан нови да јави с врхунца –

И као што некад пловљаше по калу,

Заиграће срце на светлости валу,

Као цвет очаран, отворен спрам сунца.

И ја ћу да видим, из језиве сене

Кад излете бела распевана јата,

И како је слична та срећа из блата

Богињи рођеној из сунчане пене.

Сваки шум да сећа твог ћутања;

свака Тмина опомене на светлост твог гласа;

Да је срце пуно све твојих корака;

Да на свачем лежи сенка твога стаса.

Увек незаситно, моје срце хоће

И задњу кап чаше још неиспијене...

Два су кобна врела човекове злоће:

Љубав спрам божанства и љубав спрам жене.

Јован Дучић - Последња песма

Бол је дао овој љубави горчину,

Лепоту и тајну; мрачна сумња моја:

Сав простор и ужас; коб и очај; њину

Свемоћ; задња суза: неба седам боја.

Нит знäде за вино у купи од злата,

Нити за пољубац у заклетви; сама,

Мучки као злотвор, ушла је на врата,

С ножем, не у руци, већ у зеницама.

Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи;

Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене

Страшне мистерије: но док удар тражи,

Све цвета под њеном ногом куда крене.

Јер од твог отрова мој сан беше јачи:

Твој сам појас ткао од сунчаних млаза,

И ти си светлила; јер свему куд зрачи

Моје сунце дадне сијање екстаза.

Своју веру нађох у свом сну о вери...

Твој нож не убија него блиста блистом...

Јер ти беше тренут у мојој химери,

Мој сан о доброти и вера о чистом.

Јован Дучић - Песма умирања

Љубави умиру без збогом, сред њине

Агоније дуге, неме, неприступне...

Ничу и мру у свој лепоти тишине,

И кришом затворе своје очи крупне.

Зар вечита није љубав, као душа?

Зар најлепши део душе није вечан?

На морима смрти вал који пенуша,

У ноћима смрти млаз сунчани течан?

Када цвет увене, нова звезда блисне.

Но поглед умрлих љубави куд гледа?

Мору иду реке, земљи горе лисне,

А љубав ћутању с уснама од леда.

Мру у једној речи што се није рекла,

А у којој беше сто врела живота...

Тако јата звезда што су простор секла,

Мру у капи росе на листићу плота.

Од љубави наших веће су тишине...

Тишина је мати љубави; и така

Као голубице од себе их вине,

И опет у руке враћа јој се свака.

Јован Дучић - Песма тишине

Зборим ти несталој, док жалосно плави

Мртви сјај месечев на планинској рти.

Ти си још уза ме; врата су љубави

Увек отворена, као врата смрти.

Речи неслушане, ви лепоте чисте,

Истине у зрачном непорочном руху!

Речи у самоћи очајања, ви сте

Сетни говор с Богом, његов глас у духу.

Из смрти у живот непрекидно ходиш:

За мој сан умрла, живиш у мом болу;

Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;

Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!

Из мог благослова прешла си у клетву,

И бол одрицања; твој век свагда траје...

Вечно семе спрема своју вечну жетву,

Љубав се зариче и када се каје.

Тако се обнављаш вечна, несавладна,

И новорађана у мојој самоћи...

Док звучни сутони падају и хладна

Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.

Јован Дучић - Песма сутона

Сутони без шума твојих корачаји,

И тама без твога шапата, и сати

Први кад се нема више шта да таји...

Прве празне стазе кроз рогоз и влати.

Ова чар чекања празних и без мене!

Некад беху у час месечевог сјања

Само дух и очи тобом испуњене –

А сад те је пуна сва ноћ очајања.

Некад чух твој корак или шум одела,

А сад те ноћ носи у сваком свом шуму;

Звезде у покрету; мирна светлост бела

У свим приказима на замрклом хуму.

Нема твојих стопа путем што крстари,

Али ти сад идеш светлим просторима;

И твој печат кобни сад носе све ствари;

Твоје су сад очи у водама свима.

Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште

Непознате среће расту у ноћ нему;

Нећу више чути твоје речи таште,

Да твој глас свемоћни осетим у свему.

Јован Дучић - Песма љубави

Свој једини живот ти живиш у мени;

Да будеш осећај и сан ти се сазда;

Не тражим на путу твој лик наслућени –

Далеко ван тебе иде твоја бразда.

Очи су ти зато да оплоде звуке,

И глас да молитву у срцима роди;

Сав покрет изгледа замах твоје руке;

Ти сјаш у стварима као дан у води.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви;

Твоја љубав да би било побожности;

Твоја равнодушност, да може да живи

Гордост очајања и горки чар злости.

Ти ниси у себи јер ти нема краја;

Твој говор почиње музику свих вода;

Речи су ти конци у ткиву свег сјаја;

Идеш, ко молитва, од земље до свода.

И ти си начело већма него биће...

Ноћ да блисну звезде; замах победника,

Да буде победа... Лепота, откриће,

Пре него мом духу беше реч и слика.

Јован Дучић - Крила

Летети, летети, летети високо,

Незнаном простору као старом другу,

Витлати се као омађијан соко,

И умрети, сјајан, у сунчаном кругу.

Чути само замах свој у просторима -

Музику свог крила! И на самом крају,

Свој траг изгубити и циљ међу свима,

Ишчезнувши тако у небу и сјају.

Да ми жеђ осете кобну и све вишу

Очи што су туде дуго светлост пиле,

Као вир две овце са руном од свиле,

Као крв две ноћне сабласти што сишу.

Да не памтим ниско рођење под мраком;

Да као гнев светлост сва испуни мене;

Да сам као копљем прожет сваким зраком,

Ту где горе вечне подневи без сене.

И страшна раскршћа сунаца, и пути

Куд олуј светлости непрекидно иде,

Кроз неми предео где влада и ћути

Бог који убија очи кад га виде.

Да само с висина за поноре знаднем,

Бацивши у простор конце својих жила;

И летим вечито, и летим док паднем

Само под теретом озарених крила.

Јован Дучић - Непријатељ

Мој непријатељу са два ока жарка,

С ножима у отров замоченим, где си?

Ти пред чијим духом падне свака варка,

И о штит чији се разбију сви беси!

Лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја,

Да банеш под маском друга или госта;

Да такав, полу-бог, половину змија,

Вребаш ме кроз лишће и чекаш крај моста.

Да ми мисли знате једини бог и ти;

Да те за леђима осећам, на миру;

Да ни реч ни поглед не могу ти скрити;

Да знаш где је отвор на моме панциру.

И моја ноћишта, и пратњу на друму;

И мој траг на песку, и мој сен на зиду;

И као што љубав зрачи једном уму,

Да свирепа мржња светли твоме виду.

Освајач, злочинац, и херој међ нама,

Да те славе људи и нуде се жене;

Твој брод да с великим златним катаркама

Пун сјајних хорова пролази кроз пене.

Да мог бога мрзиш једном мржњом холом,

Да се гнушаш моје мудрости: и блажен,

Да моју оштрицу хваташ руком голом;

Да знаш да ћу бити исмејан и згажен.

Нек се само један с раскршћа широка

Врати са крвавом рукавицом: ходи!

Мој непријатељу с два велика ока,

Сви су пути празни и мрак је на води.

Да те видим, страшни! Глухе су ми ноћи

Без твојих корака: вечно, непрекидно,

Без тебе ћу бити бедан и без моћи,

Мали, и унижен, и побеђен стидно.

Јован Дучић - Тренуци

Та љубав без циља и без сутрадана,

Зла сестра вечности, у бесу свог хитног

Носи знак највеће коби што је знана:

Сав ужас пролазног и бол неумитног.

Тај свемир насликан на валу што бега,

Сав покрет просторâ у трептању листа –

Љубав је без сутра вечнија од свега:

Јер и после смрти још је увек иста.

Та љубав што умре у напону врелу,

Мач скрхан на самим врховима тврђа,

Има победничку гордост на свом челу:

Јер умре у сјају пре него зарђа,

Она прође душом као издалека

Залутале птице у светлости маја;

У песми су њиној гласи других река,

И на крилима им сунце другог краја.

И она нестаје пре веселе жетве,

Увек неувела у свему што вене,

Без свога завета и без своје клетве –

У лепоти речи једном изречене.

Јован Дучић - Мирна песма

У зенице ме непрестано гледа:

Шта тражи у мојим очима та жена?

Сјај магијски неког сунца које седа –

Једну другу жену и друга времена?

Јер заљубљен поглед жене добро види

У очима нашим, кроз сиву дубину,

Све трагове којим непријатељ мину,

И његов сен као тамни сен на хриди.

Дуго сја на оку тугом вечно младом

Лик жене што га је очарала једном;

Зато једна жена зна кад пође крадом

Поглед за одбеглом и за недогледном.

Од прошлости је душа направљена;

Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;

Од свачега је пала нека сена;

И усахле реке и сад негде хуче.

А наше љубави што су давно пале,

Као побијена јата на пô пута,

Још живе животом свог првог минута

У очима што су некад расплакале.