Како брзо живим! Како сати дуги
Пролазе, ко беле птице. Нит знах само
Чим су повезани један дан за други,
Нити кад запитах: зашто све, и камо?
У ногама сфинкса преспим сваке ноћи,
Са srцем што није ни срећно, ни плачно,
За све што је прошло и све што ће проћи:
Јер сваки је тренут нешто бесконачно.
Ја не имах никад ни минуте неме,
Да питам куд оде уздах што одлеће.
Толико је увек било кратко време
Измећу две сузе и измеђ две среће.
