петак, 31. август 2012.

Јован Дучић - На стени

Oлуја, у ноћи, на једном удаљеном предгорју на океану. Муње осветљавају 
на стени која из висине обала понире у бездан, црну као очајање, огромно
дрвено распеће, подигнуто ту од морепловаца. Распети Спаситељ држи високо своје
крваве руке пред мрачним просторима.

Громови падају над њим и испод његових ногу, односећи читаве спратове
разбијеног гранита, који се с хуком руше у црну воду што трагично хучи у мраку. У 
даљини у хоризонту, дигоше се црвени пламени стубови: то су муње запалиле неку 
огромну шуму негде на предгорју. 

Доле, испод обронка на коме је старо распеће, чују се болни гласови: као да цео
народ деце мре напијући у стењу и у шкољевима. И као да у тој празној воденој ноћи
пева неки црни хор чија се свирепа песма разбија у неким сводовима од камена. Јаук 
је мора болан и страшан, и муње у дивљој радости прождиру небо... То вече изгледа
последње од свију вечери.

Мирно, на стени, стоји огромно распеће. И сваки пут кад севне, сваки пут као да 
се отворе оне крваве руке, високо у небу; изгледа да обухватају у своја наручја све
просторе у тој леденој ноћи.

четвртак, 30. август 2012.

Јован Дучић - Прича о јаком

На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби. Слаби је мислио на ропство, и био је тужан, а јаки је мислио на слободу, и био је ведар. Јаки је хтео неколико пута да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.

Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда, где је доскора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио и младе крао; и одакле је рушио стене, да у понорима чује њихову смрт; и где је живео силан, разуздан и шуман, као водопад.

Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражарâ, преко поља с црном травом, преко реке с црном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан, крвав, поноћни месец.

Њега је Природа дочекала са осмехом, са радошћу, са раширеним рукама, са благословом. Јер она не зна за правду него за силу.

среда, 29. август 2012.

Јован Дучић - Црна песма

То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном
Ескоријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети, пуни
болне носталгије.

Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле
црнобеле, певале су јој неки тамни напев с мора.

Певале су јој, јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје
црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва, да јој могу по цео дан певати о Тузи.

А када је, први пут обучена у белу свилу, са два миртина цвета у руци,
отпочинула под сребрним мрамором, над којим је мрки чемпрес шумио дугим црним
шумом, —

Она зажели да чује један рефрен Среће, само један.

уторак, 28. август 2012.

Јован Дучић - Човек и пас

С почетка је падала танка, ситна, црна киша. Алпијским
путем изнад језера пео сам се те вечери на брег. Киша је затим
неосетно расла, постајала крупња, црња и леденија, а пут је улазио
све дубље у мокру помрчину и једну невидљиву шуму.
Наличио је на пут који води у други свет.

Наједном се зачу шум, ход. На малим алпијским колима на
којима се носи храна, били су упрегнути човек и пас. Ниједан ме
није осетио за собом, јер је ноћ била шумна и зато што су били
уморни. Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном
заједничком прамену магле.

Кола су напорно одмицала напред. Они су ишли мирно,
погнути и задувани. Сваки је од њих мислио своју мисао, бринуо
своју бригу, и вукао свој део терета. У долини су се рушили
прљави потоци и шумили невесело.
А када скренуше у помрчину, није се више распознавао
човек од пса.

понедељак, 27. август 2012.

Јован Дучић - Дубровачки мадригал

Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, ко прије;
С радошћу на лицу минућемо салу,
Као да никада ништа било није.

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји, ко бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

Затим ће властела у зборе да тону!
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале,
У меке фотеље, не слушајућ тезу,
И написаћу вам, хитро, ко од шале,
Један тужан сонет на вашу лепезу.

недеља, 26. август 2012.

Јован Дучић - Химна победника

Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека.

Ова иста поља што крв једних жали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих сто су данас пали,
Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
Прикажу гроб претка и пут нараштају.

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач зарђан деца ископала.

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.

субота, 25. август 2012.

Јован Дучић - Херцеговина

Наши ће им ветри пепео разнети,
Спраћемо са стене погане им стопе:
Заболи смо копље на великој мети,
Сад је пут наш налик на сунчане снопе.

Пашће паучина на мечеве грубе,
А скромно ће рало опет да засветли;
И као што јуриш сад огласе трубе,
Уранке ће мирне да јављају петли.

И поћи ће к слави одмах од почетка
Нов пород све трагом наших легиона,
Блажен, у колевци он чу како претка
Прати у легенду глас победних звона.

Знаће да је само она земља светла
Где никад још није пала суза срама;
Где су деца на мач име оца метла
Што живи у химни и у молитвама.

петак, 24. август 2012.

Јован Дучић - Хорда

Ми нисмо познали вас по заставама
Ни ваше хероје од лавова љуће:
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде...
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају деца старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака.
Подависте више њих у постењама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке.

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице:
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје а не за убице.

четвртак, 23. август 2012.

Јован Дучић - Аве Сербиа

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у колевки сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

среда, 22. август 2012.

Јован Дучић - Царица

Ти си лепа наша царица у круни,
С десет дубровачких пажева; и греје
С тебе сјај драгуља што донесе пуни
У Котор бродови с Кипра и Мореје.

Орли од бисера леже по твом скуту,
Крсти по стихару, и сафири вратом;
Мирисе Истока остављаш по путу;
Твога коња воде поткована златом.

Све цркве у царству твоје име зборе,
И наше велможе и наши вазали
Гледају те с чежњом и са страхом дворе.

Док ти гледаш као паж плашљив и мали,
Како једна брига, танка као пара,
Пређе преко чела крунисаног Цара.

уторак, 21. август 2012.

Јован Дучић - Најтужнија песма

Знам за неизмерне и болне самоће,
Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,
И кад срце празно престаје да хоће
Ни венце победе ни љубави жене.

Знам за непроходне самоће без даха,
Кад конци са свачим падну покидани,
И у којим срце застане од страха;
Кад свему око нас изгледамо страни.

Кад нас очи ствари равнодушно мотре,
И душа пред собом престрављена стане;
И сопствена повест кад се цела потре;
И кад је од леда суза која кане.

Ни семе у бразди, ни стопа на путу,
И како је тешка сена коју вучем!
Канда туђе срце бије у мом куту?
Све светле палате живота под кључем!...

Вај, колико пута умиремо? Ко би
Знао за све тмине под сунцем! И зна ли
Ико сва беспућа у сутону доби?...
И како смо често очи затварали...

понедељак, 20. август 2012.

Јован Дучић - Строфе једној жени


Гледаћу твој сјајни сен на таласима,
И стопе на песку; с јутром на врхунцу,
Као прво гнездо будно међу свима,

Ја те певам као химну земље Сунцу.
Ти си искра мога мача победнога;
Сто музичких врела што брује и плаве;
Поглед који хоће да сагледа Бога;
Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.

Кроз тамну је пустош моје крило секло,
Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;
И као да свему ти беше порекло,
Сунце што ми откри место свију ствари.

Све воде посташе за одсев твог стаса,
Простор, да имаднеш душу зачуђену,
Мир тамних долина за ехо твог гласа,
Сунце да на свету бациш своју сену.

Ти си као лађа с крупним једрилима,
Што носи поднебља других копна: о, ти,
Што се, неумитна, јави међу нама
Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти.

недеља, 19. август 2012.

Јован Дучић - Сумња

Моја сумња страсна, и светла, и плодна,
Моје друго биће и други вид; јетка,
Брани коју чашу да испијем до дна,
И да коју срећу познам до свршетка.

Моје срце држи прстима од леда,
И мој дух напаја кајањем без мере;
Мој поглед у небо да очајно гледа,
Да мрзим без снаге и љубим без вере.

Но она обасја мој ум обеснажен,
И даде мом духу, слабом као сламка,
Сто крупних очију, да озарен, блажен,
Мине сваки понор и зна где је замка.

И да је доброта, одрицање; и да
У заклетви има издајства и срама;
И у победама пораза и стида;
Ниске безбожности у свим молитвама.

И у чистој вери, празноверја; да је
Љубав себичнија него наше злоће;
И колико лажи наше сузе таје,
И мрачних завера замукле самоће.

Тако ослобођен и себе и других,
Гледам како пада и последња уза...
И горд сам у часу искушења дугих
Што бар не зајецам кад ми пође суза.

субота, 18. август 2012.

Јован Дучић - Песма жени


Ти си мој тренутак, и мој сeн, и сјајна
Mоја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека -
Јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост; нека
Твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева;
У великом болу љубав своју мету;
Истина је само што душа проснева;
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;
Ти беше мисао моја очарана;
Симбол свих таштина поразан и леден.

А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами.

петак, 17. август 2012.

Јован Дучић - Ћутање

Остале су страшне речи неречене,
Само твоје очи, мирне као тмина,
Оне су гледале и слушале мене;
Мој бол на твом уху певаше тишина.

Каква химна срца, та реч неречена!
Та реч што не позна беспућа ни блудње!
Кад тишина збори место нас, реч њена
Има сву чистоту сна и болне жудње.

Та блага музика љубави што ћути,
Има мир молитве у дубини духа:
Никада се речју лажи не помути,
Нит се глас порочни дирне нашег слуха.

Идеја у неми камен увајана;
Вера сва у сузи што неће да кâпи;
Та заклетва што је у незнан час дâна;
И највиши закон бола који вапи.

среда, 15. август 2012.

Јован Дучић - Песма срца

Нестати у нечем које срце воле,
Умрети у нечем бесмртном! Свог мача
Бацити пред ноге неке моћи холе
Што је и од руке херојеве јача.

Бити пред бескрајним узвишеног ситан;
И тражећи горко срећу мећу нама,
Веровати најзад, у час неумитан,
Да је сан порекло свима истинама.

Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни
Циљ свију циљева и свег вечитога!
Рећи своме срцу да је свет бескрајни,
Једно добро за се, ван људи и Бога.

Добро, не знајући да има доброта!
Храбро, не познавши ловор ни измирне!
Чисто, и не чувши да има чистота:
Срце, као сунце, да злати што дирне.

И сјајно и слично само својој мети,
Као озарено сунчаним априлом,
Све путеве сумње тако да надлети –
Не дирнувши земљу другче него крилом.

уторак, 14. август 2012.

Јован Дучић - Заборав

Заборав је мирно умирање срца,
Бездушно и болно одрицање ћутке;
Презриви дах смрти у души што грца;
Заборав то значи мрети на тренутке.

Ко зна сузе ствâри које оставише?
Двоструку смрт гробља где суза не капи?
Бол именâ која не помињу више?
Крик заборављених љубави што вапи?

И страшно ћутање натписа са стене,
Што поста нечитљив? И проклетство немо
Речи, што сад чаме, непротумачене?
Тугу траве путем куд сад не идемо?

Ко зна плач идола под земљом? Ко знаде
Клетву молитава замуклих? И ране
Непамћене среће и престале наде?
И горчину једне сузе убрисане?

понедељак, 13. август 2012.

Јован Дучић - Песма

Једним истим путем нестаћете обе -
Ти и моја младост, лица невесела,
И с печатом горког проклетства сред чела,
Као неутешне две кћери Ниобе.

И кад најзад падне задња страшна сена,
Знаћу неумитног очајања радост:
Да има сто срећа, али једна младост;
Стотину љубави, али једна жена.

Тако, као звезде у локви на друму,
Умреће та љубав у свом стиду многом,
С једном црном раном у срцу и уму -
Већ с првим пољупцем и са првим збогом.

Док крупни свећњаци догорели гасну;
Разбијене чаше испите; док модру
Своју сен још бацаш на завесу јасну;
Док још жиг твог тела видим на свом одру.

Као да је само моје срце хтело
Да злурадо позна дан који те оте,
И та нема патња да постане врело
Моје величине и твоје лепоте.

Пиће мога тела и светлост мог духа,
Мог сопственог гласа одјек у дну дола,
Некад празник мојих очију и слуха,
Да сад будеш тајна горчине и бола.

Ти у којој љубљах своју илузију,
Свој сан о љубави и сан о лепоти,
И неку реч страшну казану у плоти,
А коју ја појмим силније од свију.

Замркнућеш болно са кобима свима,
У дну моје сумње и кајања крута,
Као да те нагло стигла на по пута
Ноћ што силно дажди мрак по бреговима.

И стопе у песку избрисаће наше
Исти топли ветар, који нежно свима,
Нечујан, отвара срце цветовима,
Да нове светлости налије у чаше.

Мој ће се дан нови да јави с врхунца –
И као што некад пловљаше по калу,
Заиграће срце на светлости валу,
Као цвет очаран, отворен спрам сунца.

И ја ћу да видим, из језиве сене
Кад излете бела распевана јата,
И како је слична та срећа из блата
Богињи рођеној из сунчане пене.

Сваки шум да сећа твог ћутања;
свака Тмина опомене на светлост твог гласа;
Да је срце пуно све твојих корака;
Да на свачем лежи сенка твога стаса.

Увек незаситно, моје срце хоће
И задњу кап чаше још неиспијене...
Два су кобна врела човекове злоће:
Љубав спрам божанства и љубав спрам жене.

недеља, 12. август 2012.

Јован Дучић - Последња песма

Бол је дао овој љубави горчину,
Лепоту и тајну; мрачна сумња моја:
Сав простор и ужас; коб и очај; њину
Свемоћ; задња суза: неба седам боја.

Нит знäде за вино у купи од злата,
Нити за пољубац у заклетви; сама,
Мучки као злотвор, ушла је на врата,
С ножем, не у руци, већ у зеницама.

Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи;
Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене
Страшне мистерије: но док удар тражи,
Све цвета под њеном ногом куда крене.

Јер од твог отрова мој сан беше јачи:
Твој сам појас ткао од сунчаних млаза,
И ти си светлила; јер свему куд зрачи
Моје сунце дадне сијање екстаза.

Своју веру нађох у свом сну о вери...
Твој нож не убија него блиста блистом...
Јер ти беше тренут у мојој химери,
Мој сан о доброти и вера о чистом.

субота, 11. август 2012.

Јован Дучић - Песма умирања

Љубави умиру без збогом, сред њине
Агоније дуге, неме, неприступне...
Ничу и мру у свој лепоти тишине,
И кришом затворе своје очи крупне.
Зар вечита није љубав, као душа?
Зар најлепши део душе није вечан?
На морима смрти вал који пенуша,
У ноћима смрти млаз сунчани течан?

Када цвет увене, нова звезда блисне.
Но поглед умрлих љубави куд гледа?
Мору иду реке, земљи горе лисне,
А љубав ћутању с уснама од леда.

Мру у једној речи што се није рекла,
А у којој беше сто врела живота...
Тако јата звезда што су простор секла,
Мру у капи росе на листићу плота.

Од љубави наших веће су тишине...
Тишина је мати љубави; и така
Као голубице од себе их вине,
И опет у руке враћа јој се свака.

петак, 10. август 2012.

Јован Дучић - Песма тишине

Зборим ти несталој, док жалосно плави
Мртви сјај месечев на планинској рти.
Ти си још уза ме; врата су љубави
Увек отворена, као врата смрти.

Речи неслушане, ви лепоте чисте,
Истине у зрачном непорочном руху!
Речи у самоћи очајања, ви сте
Сетни говор с Богом, његов глас у духу.

Из смрти у живот непрекидно ходиш:
За мој сан умрла, живиш у мом болу;
Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;
Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!

Из мог благослова прешла си у клетву,
И бол одрицања; твој век свагда траје...
Вечно семе спрема своју вечну жетву,
Љубав се зариче и када се каје.

Тако се обнављаш вечна, несавладна,
И новорађана у мојој самоћи...
Док звучни сутони падају и хладна
Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.

четвртак, 9. август 2012.

Јован Дучић - Песма сутона


Сутони без шума твојих корачаји,
И тама без твога шапата, и сати
Први кад се нема више шта да таји...
Прве празне стазе кроз рогоз и влати.

Ова чар чекања празних и без мене!
Некад беху у час месечевог сјања
Само дух и очи тобом испуњене –
А сад те је пуна сва ноћ очајања.

Некад чух твој корак или шум одела,
А сад те ноћ носи у сваком свом шуму;
Звезде у покрету; мирна светлост бела
У свим приказима на замрклом хуму.

Нема твојих стопа путем што крстари,
Али ти сад идеш светлим просторима;
И твој печат кобни сад носе све ствари;
Твоје су сад очи у водама свима.

Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште
Непознате среће расту у ноћ нему;
Нећу више чути твоје речи таште,
Да твој глас свемоћни осетим у свему.

среда, 8. август 2012.

Јован Дучић - Песма љубави


Свој једини живот ти живиш у мени;
Да будеш осећај и сан ти се сазда;
Не тражим на путу твој лик наслућени –
Далеко ван тебе иде твоја бразда.

Очи су ти зато да оплоде звуке,
И глас да молитву у срцима роди;
Сав покрет изгледа замах твоје руке;
Ти сјаш у стварима као дан у води.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви;
Твоја љубав да би било побожности;
Твоја равнодушност, да може да живи
Гордост очајања и горки чар злости.

Ти ниси у себи јер ти нема краја;
Твој говор почиње музику свих вода;
Речи су ти конци у ткиву свег сјаја;
Идеш, ко молитва, од земље до свода.
И ти си начело већма него биће...
Ноћ да блисну звезде; замах победника,
Да буде победа... Лепота, откриће,
Пре него мом духу беше реч и слика.

уторак, 7. август 2012.

Јован Дучић - Крила

Летети, летети, летети високо,
Незнаном простору као старом другу,
Витлати се као омађијан соко,
И умрети, сјајан, у сунчаном кругу.

Чути само замах свој у просторима -
Музику свог крила! И на самом крају,
Свој траг изгубити и циљ међу свима,
Ишчезнувши тако у небу и сјају.

Да ми жеђ осете кобну и све вишу
Очи што су туде дуго светлост пиле,
Као вир две овце са руном од свиле,
Као крв две ноћне сабласти што сишу.

Да не памтим ниско рођење под мраком;
Да као гнев светлост сва испуни мене;
Да сам као копљем прожет сваким зраком,
Ту где горе вечне подневи без сене.

И страшна раскршћа сунаца, и пути
Куд олуј светлости непрекидно иде,
Кроз неми предео где влада и ћути
Бог који убија очи кад га виде.

Да само с висина за поноре знаднем,
Бацивши у простор конце својих жила;
И летим вечито, и летим док паднем
Само под теретом озарених крила.

понедељак, 6. август 2012.

Јован Дучић - Непријатељ

Мој непријатељу са два ока жарка,
С ножима у отров замоченим, где си?
Ти пред чијим духом падне свака варка,
И о штит чији се разбију сви беси!

Лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја,
Да банеш под маском друга или госта;
Да такав, полу-бог, половину змија,
Вребаш ме кроз лишће и чекаш крај моста.

Да ми мисли знате једини бог и ти;
Да те за леђима осећам, на миру;
Да ни реч ни поглед не могу ти скрити;
Да знаш где је отвор на моме панциру.

И моја ноћишта, и пратњу на друму;
И мој траг на песку, и мој сен на зиду;
И као што љубав зрачи једном уму,
Да свирепа мржња светли твоме виду.

Освајач, злочинац, и херој међ нама,
Да те славе људи и нуде се жене;
Твој брод да с великим златним катаркама
Пун сјајних хорова пролази кроз пене.

Да мог бога мрзиш једном мржњом холом,
Да се гнушаш моје мудрости: и блажен,
Да моју оштрицу хваташ руком голом;
Да знаш да ћу бити исмејан и згажен.

Нек се само један с раскршћа широка
Врати са крвавом рукавицом: ходи!
Мој непријатељу с два велика ока,
Сви су пути празни и мрак је на води.

Да те видим, страшни! Глухе су ми ноћи
Без твојих корака: вечно, непрекидно,
Без тебе ћу бити бедан и без моћи,
Мали, и унижен, и побеђен стидно.

недеља, 5. август 2012.

Јован Дучић - Тренуци

Та љубав без циља и без сутрадана,
Зла сестра вечности, у бесу свог хитног
Носи знак највеће коби што је знана:
Сав ужас пролазног и бол неумитног.

Тај свемир насликан на валу што бега,
Сав покрет просторâ у трептању листа –
Љубав је без сутра вечнија од свега:
Јер и после смрти још је увек иста.

Та љубав што умре у напону врелу,
Мач скрхан на самим врховима тврђа,
Има победничку гордост на свом челу:
Јер умре у сјају пре него зарђа,

Она прође душом као издалека
Залутале птице у светлости маја;
У песми су њиној гласи других река,
И на крилима им сунце другог краја.

И она нестаје пре веселе жетве,
Увек неувела у свему што вене,
Без свога завета и без своје клетве –
У лепоти речи једном изречене.

субота, 4. август 2012.

Јован Дучић - Мирна песма

У зенице ме непрестано гледа:
Шта тражи у мојим очима та жена?
Сјај магијски неког сунца које седа –
Једну другу жену и друга времена?

Јер заљубљен поглед жене добро види
У очима нашим, кроз сиву дубину,
Све трагове којим непријатељ мину,
И његов сен као тамни сен на хриди.

Дуго сја на оку тугом вечно младом
Лик жене што га је очарала једном;
Зато једна жена зна кад пође крадом
Поглед за одбеглом и за недогледном.

Од прошлости је душа направљена;
Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;
Од свачега је пала нека сена;
И усахле реке и сад негде хуче.

А наше љубави што су давно пале,
Као побијена јата на пô пута,
Још живе животом свог првог минута
У очима што су некад расплакале.

петак, 3. август 2012.

Јован Дучић - Стварање

Нису те гласници огласили мени,
Нити чух кораке твоје издалека;
И не знам кад беше већ минута нека
Кад се мој дух напи твоје светле сени.

Јер ти си постала у мени, и била
Мисао исконска што најзад однемље,
Златна нит из стене, и семе из земље,
И мах у рамену још нениклог крила.

Ти никад не позна тај пут вијугави,
Пут којим извана доводи унутра,
И којим све мора да се врати сутра;
Као цвет у мору, у мени се јави.

Из мог сна поникла, и ти беше ташта;
Плод мога порока, крволочно јетка;
Плод мисли, и ти си била без свршетка;
Плод мојих сујета, подлија од свашта.

Плод мојих самоћа, беше пуна сете;
Плод мржњâ, уста ти беху отрована;
И плод мојих сумња, ти си прешла, страна,
Сав пут с плачем као изгубљено дете.

Но цвет сна отровног не преста да сише!
И ја умрех у час кад се беше хтело
Задња капља крви, коју немах више,
Да окончам лепо и злокобно дело.

четвртак, 2. август 2012.

Јован Дучић - За звездама

Убрисаћу с уста мучну кап горчине -
И као краљевић из старинске бајке,
Поћи ћу за гласом што зове из тмине,
Као гласи давно нестануле мајке.

С очима већ пуним звезда што ће доћи,
Ја ћу да се пустим у то море таме;
И заиграће у својој самоћи
Срце од чекања и од среће саме.

Далеко ћу поћи од те кобне горе,
Где очајно слушах, по све ноћи пуне,
Да сто врела сумње жалосно роморе
Гласом који јеца и песмом што куне.

И за једром које не зна да кривуда,
Морепловац-витез по незнаној води
Откриваће острв по острв, да свуда
Огласи се краљем и даље заброди.

Мој змај непобедни биће на мом штиту,
И моје ће име бити на мом мачу;
И водићу гордо своју сјајну свиту -
Идући за гласом што се једном зачу.

И минућу ноћу крај твојих обала,
Док ронећи сузе и не слутиш о том;
И поћи далеко преко тамних вала -
Све у болној жеђи за новом лепотом.

И кад паднем, најзад, нико неће знати
Мој очаран задњи осмех да прочита;
Лицем победника разблудно ће сјати
Сунце заробљено у зрцалу штита.

среда, 1. август 2012.

Јован Дучић - Велика ноћ

Кад геније ноћи на крилима сјајним,
Крилима од ватре, преко реке мину,
Невидљива вода усхићено сину,
И запева гласом болним и бескрајним.

Кад поноћни ветар поред горе глухе
Прође и отресе тешки мрак са грања,
Као страсна песма жудног умирања,
Чу се глас музике из трстике сухе.

Кад за пољем пуним црне детелине,
Почеше влашићи да бледе и слазе,
Мртво лишће поче да пада на стазе,
И као црн уздах да изби из тмине.

Сад, у ово дуго вече које пати,
Цела моја душа затрепери гола,
А челом уморним од труда и бола,
Смрт је прешла руком, меком, као мати.