Већ зора срëбри хумке риђе;
Пођоше најзад небом смело
Сва бела стада јутра; сиђе
И Недеља у немо село.
У цркви мирно држа свећу;
На раскршћу, у хучном долу,
Додола та је, сва у цвећу,
Играла ту у сваком колу.
У касну поноћ крену кући,
Кад уштап засја из планина;
И оде тешко посрћући,
Од сунца и од новог вина.
