уторак, 27. децембар 2011.

Јован Дучић - Поезија

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти се бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.

Дучићев ларпурлартизам

Јован Дучић је књижевно образовање стекао у Швајцарској и Француској и прихватио идеје парнасизма и симболизма. Зато се и догодило да је убрзо по повратку у Србију раскрстио са својим дотадашњим певањем, одрекао се песама написаних до тридесете године живота, и кренуо новом песничком стазом европске поезије. Тај свој заокрет Дучић ће образложити песмом Моја поезија 1904.
Он жели да његова поезија буде: Мирна, хладна, лепа горда, тужна, чедна, равнодушна. Свим овим епитетима смешта поезију у посебан свет, по страни и изнад стварности свакидашњице.

Мирна: смирена и суздржана, као "бледо тихо девојче што снева".

Хладна: у епитету мирна присутна је хладноћа мрамора, која је појачана паралелно постављеним епитетом у поредби "хладна као сена"; мирној песми је својствена емоционална хладноћа и уздржаност, незаинтересованост за свакидашња овоземаљска збивања - "пусти песма других нека буде жена, која по нечистим улицама пева" ситном свакодневном свету заводећи га својом песмом.

Лепа: песма мора да буде лепа како би се свидела сваком а лепота је први и основни услов јер без тога нема ни песме.

Горда: лепота јој даје право да буде "одвећ горда", а гордост је спречава да живи за друге; она је изнад свега уобичајеног и свакодневног, има свој свет, сама себи је довољна - песма ради песме, поезија ради поезије, основни је смисао песникове тежње.

Тужна: песма је окупирана сопственом тугом тако да нема потребе да теши оне који страдају; песма не треба да има намеру, не сме да има неки друштвени задатак попут социјалне песме која је ангажована у људској борби за опстанак; њена туга је специфична: смештена је у изванстварносни света и не задире у животно и људско - она нема ни зрачка топлине јер извире из самоће, мирноће и хладноће; тиме се свет ове поезије затвара у љуштуру самодовољности.

Чедна: песма је чиста, неискварена, неупрљана поступцима који немају везе са лепотом и уметношћу; чедност јој не дозвољава да води "гомиле што нагле" попут борбених родољубивих песама које су усталасавале масе и водиле их у борбу; песма је изнад те животне стварности, далеко од арене живота.

Равнодушна: све споменуте особине чине поезију равнодушном према свему што је свакодневни живот обичног света; она - нежна, ваздушаста и снена - лебди у својој лакоћи и неухватљивости, дижући се у господствене сфере далеког, тајанственог и недостижног за обичан свет.

Песма "Моја поезија" је програмска песма у којој су песничким средствима изложена Дучићева схватања поезије, њене функције и значај. У суштини песниковог погледа на поезију је ларпурлартизам - уметност ради уметности, поезија ради поезије; песма мора искључиво да служи уметничким циљевима (лепоти), а не друштвеним или политичким. Она означава Дучићев раскид са дотадашњим певањем и окретање парнасизму и симболизму.

Станиша Величковић
Интерпретације из књижевности III

четвртак, 22. децембар 2011.

Рефлексивни песник

Певање о природи, жени, љубави, љубавној чежњи и љубавним болима неминовно је пропраћено рефлексијама о наведеним темама, али и о човеку, животу, болу, смрти, људској судбини. Јован Дучић је човек солидног образовања, широке културе, неспутаних видика. Обишао је свет, видео бројне споменике људске културе, доживео лепоте пејзажа. У њему се сабрало искуство човечанства, искристалисала сопствена рефлексија, формирао поглед на свет, живот и човека. Његова медитативна природа дошла је до изражаја у путописним писмима, Благо цара Радована и лирској поезији. Док су филозофске максиме у прози углавном резултат богате лектире, у поезији су то искази настали као резултат дугог размишљања и сазревања: појединачни стихови имају гномску збијеност и вредност исконских истина:

Рањено срце друкчије нам збори! (Хајдмо, о музо)
У једном срцу цио свемир има,
У једној сузи има живот цио! (Хајдмо, о музо)
Како мало треба да се буде сретан,
И сто пута мање да се вечно пати. (Рефрен)
Истина је само што душа проснива;
Пољубац је сусрет највећи на свету. (Песма жени)

Ако је констатовано да су мотиви природе и мотиви љубави испреплетени, томе се може додати да су сви мотиви увек пропраћени рефлексијама: мисаона супстанца присутна је у свим Дучићевим песмама. Зато се може рећи да се у Дучићевој песми стално преплићу природа, љубав и рефлексија. После Његоша, Дучић је најрефлексивнији српски песник.

Станиша Величковић
Интерпретације из књижевности III

уторак, 13. децембар 2011.

Жена, љубав и природа

За певање Јована Дучића карактеристично је прожимање два основна мотива: љубави и природе: када пева о жени и љубави, обе су доживљене у природи; када пева о природи, у њој је жена и њена и његова љубав. Тешко је код Дучића повући границу између песме о жени и песме о природи, између љубавне и дескриптивне лирике:

"Када је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем."
(Познанство)

Предмет његових описних песама су дани и ноћи, зоре и сутони, земља и небо, реке и мора, цвеће и дрвеће, изласци и заласци сунца, светлости и сенке, шумови природе, али сви ти пејзажи насељени су женом - она је непозната, тиха, обузета чежњом и болом:

"Мре потоња светлост и постаје смеђа,
Октобарско сунце гасне иза хума...
А твоја је душа пуна болног шума,
Тешка суза стала у дну тамних веђа."
(Вече)

Љубавна поезија Дучићева особена је и специфична. Нема у њој непосредног доживљаја љубави, нема конкретне жене од крви и меса, ретки су стихови наглашене чулности попут ових из песме Чежња:

"Гола, она чека; а поглед, пун жуди,
Вапије у небо, и страда, и моли!
И док стидно око у небеса блуди,
Чежњом дрхћу прса и удови голи."

Дучићева жена је општа, свевремена и универзална. Она је ближа божанству него човеку, "више закон света, него закон срца" (Симбол); она је "бледа и хладна, као месечина" (Познанство); плод је илузије, "сан о љубави и сан о лепоти" (Песма). И сам ће песник поставити питање: "Жена или машта?" (Моја љубав).

На почетку песме Жена песник ће рећи: "Ја сневам о жени, већој но све жене, чија ће лепота бити тајна свима" - то је жена само њему знана, само је он способан да је разуме и да сагледа њене недогледне лепоте. На крају песме закључује "да је ова жена од истога светлог ткива начињена од кога и болни мој сан о бескрајном."

Жена Дучићеве поезије најбоље је предочена у Песми жени:

"Ти си мој тренутак, и мој сан, и сјајна
Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.
Остај недостижна, нема и далека —

Од мог привиђења ти си цела ткана,
Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;
Ти беше мисао моја очарана;
Симбол свих таштина поразан и леден;
А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами."

Дучићева поезија о жени и љубави далека је од непосредног живота и стварности; далека од обичног човека, не само по томе што пева о недостижној, хладној, немој и далекој жени, него и по томе што је пуно реквизита господских одаја и аристократске атмосфере.

Станиша Величковић
Интерпретације из књижевности III

субота, 3. децембар 2011.

Одломци из есеја о Јовану Дучићу из књиге есеја Судбине и људи 1968.

Усамљеник

Одрастао близу Јадранског мора и формиран у орбиту медитеранске културе, Јован Дучић је већи Латин од иједног српскога песника. Не само да су светитељи које он помиње у својим путописима сви одреда католички, него и све што зна о хришћанској вери он зна од Латина. Он се не уноси у православље, које не познаје, и нема никакве радозналости за византијску културу, - он не зна ни за њене архитекте и сликаре, ни за њене песнике и беседнике.

Годинама је живео у Атини, а чини се да није пошао до Солуна или ако је и био у њему, да се није задивио његовој историји, ни' његовим базиликама и мозаицима у њима. Изгледа да није посетио ни Свету Гору, нити зажелео да види Хиландар или ако их је и видео, да их није разумео. Читајући латинске писце, Дучић је у Византији и православљу налазио оно што су у њима видели Латини.

Као и за већину медитеранских људи с почетка овог века, за Јована Дучића светску историју представљају античка Грчка, ренесансна Италија и модерна Француска. Нико у српској књижевности није с толиким заносом говорио о Атини, Риму и Паризу, нити се тако дивио хеленској и латинској култури. У старих Хелена, који су, по њему, највећи и најхуманији народ на свету, не зна се шта више воли, земљу или историју, ни шта више у њих цени, мудрост или уметност.

Размишљајући о разним категоријама лепог, он каже: "Лепо, то је ипак оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињена у хармонију." И додаје, да не останемо необавештени, као што није ни он: "Осим лепог на грчки начин, постоји и бизарно као лепо, и снажно као лепо. И примитивно као лепо, и дивљачко као лепо." Он се одлучио: "Али апсолутно лепо, то је само оно грчко, и дефинисано: лепота у хармонији." Дучићево схватање уметности и добрим делом, људског живота, првенствено је класично и паганско.

Књижевни рад Дучићев текао је истим поретком и логиком којом је текао његов живот. Почео је, у младости, сентименталним монолозима о жени, о љубави и природи, а продужио живописним сликама галантних људи и обичаја барокног Дубровника и достојанствених личности и призора српског царства. Увек у покрету и тражењу, изишавши у зрелости из природе и себе, упутио се, у поезији, у филозофију љубави и смрти, у путничким писмима у откривање лепоте и историје света. Неподмитљив и једнак себи, своје писање је завршио као и свој живот - дијалогом који је, усамљен и невесео, водио с Богом.

С временом, песник Дучић није опадао, као што бива с песницима; своја најбоља дела он је дао не на почетку, него на крају свог рада. Сам се одрекао свих песама - не ни малобројних - које је објавио пре него што је имао тридесет година. Његови први стихови и нису значајни за његову и нашу поезију; значајни су за нашу прошлост.

Прве своје циклусе, Сенке по води и Душа и ноћ, Дучић је писао за студентских дана, у туђини, у Женеви и Паризу - они су израз колико његов толико његове околине и његове лектире.

У раним својим песмама, више декоративним и сентименталним него осећајним, Дучић је песник љубавне игре, не љубавних срећа и несрећа - он више хоће да се види но да се исповеди. Јесте да он у својим стиховима често плаче, и не само он, него још више његова драга, која плаче "сву ноћ и дан цео". И јесте да нас - из бојазни да не останемо у недоумици - песник уверава: "У свакоме стиху има суза јада, у сваку је строфу легло срце цело." Али ни ту најаву песникову, ни његове јаде и сузе не треба схватити дословно: више него израз аутентичног бола, оне су декор љубави. Те Дучићеве "мирне песме осенчене јадом", та поезија "мирна као мрамор, хладна као сена", која је "тужна са сопствених јада", настала је у срећно доба, не у несрећно - срећно за песника, који је проводио с њима младост у дивним студентским градовима, и срећно за Европу, која је, мирна и моћна, живела у изобиљу. Више створени но рођени, и више смишљени но проосећави, ти стихови су мање живот но што су књижевност. У њима дан очајно тиња, ветар цвили, чесме плачу, у песника је око суморно и суза мутна, али бол песников је већи на речима но у срцу - те песме нису толико лични говор колико начин савременог поетског казивања.

Више ласкаве но искрене и више дискретне но интимне - пре писане за читаоце у иностранству него код куће - Сенке по води и Душа и ноћ су ванредно значајне, али не и репрезентативне песме српске књижевности и Дучићевог књижевног дела - то је више велика литература него велико песништво. Одјек салонских удварања, не истинских драма, и рефлекс нарцисоидних огледања, не самопосматрања, састављене од лепих речи и још лепших слика, оне нису толико поезија колико поетска атмосфера. Писане ради тога да буду читане у малом скупу пред женама у вечерњој тоалети и пред људима у смокингу, за читаоце који не знају за смокинг и камин, те песме су неме. Избледеле на сунцу живота, оне имају ту јасну страну да чувају игре које се више не играју и млада лица на портретима наших старих којих више нема.

Значај Дучићевих песама написаних између 1900. и 1908. није толико естетички колико историјски - с њима се у српској поезији, и временски и суштински, свршава један и настаје други век. Оне обележавају прекид с фолклором и с песништвом Средње и Источне Европе - с њима српска поезија улази у орбит француског песничког сентимента и француског начина казивања.

Више производ интелекта него осећања, та поезија је рационализована, више прорачуната и смишљена но спонтана. Љубав у њој није само осећање, већ и мисао, жена није само биће, већ и судбина, однос жене и човека је више сложен но драматичан. Говор песнички, речник, ритам, из основа је нов. После динамичног казивања револтираног Ђуре Јакшића и речитатива занесеног Лазе Костића, а после умилне кангилене Војислава Илића, дистанцирани Јован Дучић доноси достојанствени александринац и отмени сонет. Дотад ниједан наш песник није, као он, слушао "у мргрној љубичастој ноћи где шуште звезде", ни чуо "те речи лишћа и тај говор вода", "ветрова песму и музику кише", нити је ко пре њега видео "прах сребрних звезда", "пурпурну кишу из јутрењег свода", нити је ко написао: "Врти су мрели с болним нестрпљењем". То су не само нове речи него и нов сензибилитет. Колико је песнички говор сав у симболима и сликама, толико је духовна радозналост сва у слутњама. Ако то није велика поезија, то је велик стил.

Хладан и меланхоличан песник љубави, који о њој више мисли но што је доживљава, Јован Дучић је ведрији и топлији као песник Јадранског мора и његових обала. У поређењу с другим нашим песницима који говоре о природи, он је друкчији и по мотивима и по осећању. После суморних јесени и мрачних зима, после громова и олуја, планина и стена, којима су испуњени стихови романтичарских и реалистичких песника, Дучић уноси у српски пејзаж дискретну тишину и велику светлост. Ни у чијим стиховима нема толико сунца и неба, толико сјаја и пространства као у његовим Јадранским сонетима. У Дучићево време, кад за већину Срба, Јадран није био реалност него сан, ти стихови су били више него песме - били су откриће.

Као песник природе, Дучић не налази само њене видљиве лепоте него и њене тајне, он не само да казује него и сугерише, и он не иде у природу да ужива у њој, него да у њој размишља - она је за њега колико музика и слика толико загонетка. Нема, не бољих, већ нема ни других приморских пејзажа у српској поезији од Дучићевих Јадранских сонета.

Као и сви велики песници, Јован Дучић није живео само у садашњости, него и у прошлости. Увек различит, он, и тада кад залази у прошлост, залази у друкчију него други. Њега у нашој прошлости не привлаче дани пада него успона; он се сећа наших освајања и победа, не наших пораза; његова велика личност у нашој историји није кнез Лазар, него цар Душан; он тражи тријумф у животу а не у смрти; њега заноси, не монашки Хиландар, него аристократски Дубровник. Никаквих хајдука и никаквих ханџара у његовим песмама. Он не гледа на нашу прошлост очима гуслара, нити има речник и ритам народних стихова. Он гледа на њу очима грађанина, и пева о њој прозодијом модерног песника. У време идолатрије сељака и села, Дучић је у нашу књижевност уносио култ градова и градске културе. Дубровачке поеме и Царски сонети долазили су да сведоче да ми нисмо само сељачки народ - као што и нисмо.

Изузетне по мотивима, Дубровачке поеме су ретке и по томе што су наративне. Ја знам да у наше дане није ништа омрзнуто као нарација у стиховима и да се савремена поезија своди на симболе и фигуре. Али богатство се никад и нигде, па ни у књижевности, није састојало у сиромаштву. Наративна поезија - од Хомера до Пушкина - није мања, ни мање привлачна од дескриптивне и интимне, нити у њој има мање мисли и осећања но што их има у рефлексивној и симболичној. У нашем песништву, од Бечких елегија Јована Суботића није било духовитијих ни више мисаоних нарација у стиховима но што их има у Дубровачким поемама. Дучић је мајстор да у песми од четири строфе од по четири стиха исприча целу једну људску историју, ведру или драматичну колико и она која се садржи у некој новели или у кратком роману.

Исто толико приче колико песме, Дубровачке поеме својом материјом нису мање за гледање него за слушање - у нашој лирици нема живописнијих слика ни привлачнијих портрета него у њима. По атмосфери, по сценама, лицима, анегдотама, Дубровачке поеме су оно што су галантне свечаности француских и италијанских сликара XВИИИ века, које је Дучић несумњиво видео и њима се инспирисао.

У Дучићевом животу - видели смо - нема ничег наглог ни неочекиваног. Ничега неочекиваног ни наглог нема ни у његовом путу кроз књижевност. Промене с њим и у њему вршиле су се по мери његових искустава, што значи колико постепено толико непрекидно. И књижевна и животна линија Дучићева пењала се вертикално. Међу српским песницима нема никог у чијој би активности била толика раздаљина између првих ситних корака и завршног лета.

Књижевне фазе Дучићеве излазе једна из друге не може бити природније, као што година излази из године. У првој, која настаје после првих покушаја и која иде од 1900. до 1910. по прилици, кад су настале Сенке по води, Душа и ноћ, Јадрански сонети и Дубровачке поеме, којима су се потом придружили Царски сонети и Моја отађбина, Дучић је песник чији је таленат изузетан, али у орбиту националног, не европског песништва. У другој фази, која настаје 1910. по прилици и достиже свој високи домет између 1920. и 1930, кад су настале Јутарње песме, Сунчане песме, Вечерње песме и Песме љубави и смрти, да им се придружи на крају Лирика, Јован Дучић се упутио у песнике светске вредности.

У својој дужој фази, Дучић није више песник "са срцем што није ни срећно ни плачно", нити је његова поезија "тихо бледо девојче што снева". Сад, кад пише стихове, њему је "сва у чудну светлост обучена душа", он сад чује "поклич у дну духа свога, као вест пророчку", он сад осећа где му "благе речи вечитога... пролазе кроз срце и уста". Он је сада исто толико човек колико песник.

Стихови Дучићеви у другој фази нису сликарске дескрипције, ни меланхолична расположења, ни ведре приче, као што су, то, најчешће, бивали у првој. Далеко од снобизма који су му, за живота, толико, пребацивали, а којег је у младости свакако и имао, он сад пише песме у којима нема ни глумљења ни прецизности. Његов свет је сад више унутрашши него спољашњи, песничке теме не ефемерне, већ непролазне, поетски утисак не ефектан, већ сублиман.

Друге мисли и осећања нашли су и друге изражајне форме. Песме су често у кратком метру, говор сажет и спокојан, богат метафорама и рефлексијама, с поентама које звуче као дефиниције у логици и финале у музици. "Лирика је највиши степен метафизике", каже сад Дучић у једном есеју, "лирски песник је филозоф који иде до крајње границе трансцендентног и општег". Песме љубави и смрти и Лирику треба читати полагано и с пуном концентрацијом. У њима је свака реч, у сваком стиху, не потребна, него незаменљива. Међу стиховима у циклусима Сунчане песме и Вечерње песме једва је могућно правити избор. Ако има савршених песама, оне су.

Велики песнички мотиви Дучићеви у другој половини његова живота, то су усамљеност човекова, љубав, тражење вере, помирење са смрћу. У Песмама љубави и смрти и Вечерњим песмама он ништа толико не осећа колико "неизмерне и болне самоће", "горке самоће ове земље", нити шта чује колико сопствене "речи у самоћи очајања", "сетни говор с богом, његов глас у духу". Он покушава да изађе из самоће, ослободи се тамнице живота и порекне смрт. У њега је бесна жеља за лепотама, љубавима, уживањима, победама — он без престанка пева химне светлости и летењу. Не налазећи задовољења у стварности, он га тражи у сновима и химерама, у разговору са природом и дружењу са несталим светом, у огорченој тежњи за непропадљивошћу и вечним трајањем. Номади, Химера, Срца, Завет, Крила, Заборав ненадмашна су казивања о незаситним радостима на путу кроз живот и болу од нестанка.

Усамљен, он би да воли и буде вољен, али све његове љубави су несрећне, и он говори о свима њима, не кад се приближују ни кад су у њему, већ кад престану. Па ни жена о којој он пева није одређена, једна жена, која има своје име и свој живот. Свакако, он није ни волео једну жену, иако у његовим стиховима нема разлике међу њима. Жена у његовим стиховима није личност, него мисао, и она је симбол, а не биће — он не пева о жени које има, него које нема. Ни његова љубав није игра, ни банална срећа и несрећа која долази и пролази, него судбина. Његово певање није само поезија, него и филозофија.

У српској књижевности има ватренијих, нежнијих, мистичнијих љубавних песама од Дучићевих — у Ђуре Јакшића, у Змаја Јована Јовановића, у Војислава Илића, у Диса — али нема дубљих ни одуховљенијих. Има их и полетније написаних и страсније изречених, но нема их које би биле толико сублимне. Дучићеве Песме сутона, Песма тишине, Песма умирања, Последња песма и Песма жени налазе се на врхунцу европског песништва.

Полазећи од свог првог судбинског тренутка, од младости, с њеном највећом срећом, љубављу, Дучић у својој поезији иде до последњег тренутка који га чека — до смрти. Ниједан наш песник није више и дубље размишљао о смрти од њега, који је видео у њој негацију, не само циља и хармоније света него и бога. Ничеанске Песме смрти су јединствене у нас, и по дубини, не само по теми.

На изглед све у светлости, Дучићеве Сунчане песме — међу њима нарочито Ћук, Шума, Сунце, Бор, Ветар, Ноћ, Буква, Мрави — нису само сјајна дескрипција оног што им каже натпис, већ и симболична апотеоза лепоте и мистичне судбине нераздељивог живота и света. Не супротност, већ наставак њихов, Вечерње песме продужују Дучићев монолог људи и ствари на растанку са светом. Сунцокрети, Сета, Песма, Међа садрже сав "горки мирис свега што неста", у неупоредивом контрасту радосног ритма и невеселих мисли...

Несвакидању сажетост мисли и тананост осећања пратило је у Дучића савршенство форме, које он није постизао простим надахнућем. Ни у најранијим годинама он није сматрао да је песма импровизовање. Тражећи од уметника не само таленат него и културу, он је држао да је писање не само занос већ и посао. Близак класичарима свих времена за које је писање тежак интелектуалан рад, он је — као и његов модел Бодлер, као и његов савременик Пол Валери — сматра да поезија треба да почива на раду и рачуну. Критичари и читаоци били су изненађени његовом изјавом да је песник кабинетски радник и учени занатлија на тешком послу риме и ритма. Дучић је имао два разлога да то каже: што је то у многом погледу истина, и што је он то можда више но икоји новији српски писац. Истрајан и методичан, био је крајње критичан према себи. Има српских лиричара који су написали исто толико или и више стихова него он, али нема ниједног у кога би их било толико добрих као у њега — и најстрожа антологија Дучићевих песама износила би, не свешчицу, већ књигу. "Лирска песма је једини род уметнички где осредње значи што и рђаво; и где ништа није добро што није и савршено", каже он на једном месту, да би потврдио на другом: "Песма мора бити савршена, пошто иначе није никаква".

Дуго размишљајући о оном што пише, Дучић је унапред бележио стихове, строфе, па и речи, да би потом од њих правио песму, а није је, понесен осећањем, одједном написао целу. Кад је приређивао своја Сабрана дела, прегледао је у свакој песми сваку строфу, сваку реч. У песми Очи, стих: "Имају глас слутње у гранама бора" изменио је у "имају шум слутње" — једно зато што гране дају, не глас, него шум, а друго да избегне какофонију два с. У циклусима Сенке по води и Душа и ноћ, писаним пре 1908. ретка је песма у којој није, 1929. извршио измене при њеном уношењу у дефинитивно издање својих дела.

"Нема ниједне књиге за коју њен писац мисли да је сасвим готова", каже он сам и додаје: "Најбољи је онај писац који мисли да би свако своје дело требало да изнова напише".

Луцидног интелекта и будних чула, церебралан и медитативан песник, у кога нема осећања које није процеђено кроз сито размишљања, и за кога је закон пропорције главни закон мисли, Јован Дучић је наследник класичара, не романтичара. У њега има и мудрости, и спокојства, и полета, и жара има, али незадрживих осећања, ватре, страсти, нема у њега. Он је ретко узбуђен кад што доживи или види, или кад што открије, и зато ретко узбуђује и читаоца. Њега засењују боје, заносе звуци, заводе жене, одводе у давнину прошли дани и он, озарен и задивљен, засењује и задивљује друге, али их не заноси и не очарава.

Сам Дучић у томе није видео недостатак, него врлину. "Има песама интимних, непосредних, топлих, чак и дубоких, али то није велика поезија", каже он; "песма је савршена кад је пре свега сублимна". У својим књижевним огледима он на неколико места потврђује то осведочење. Сећајући се, свакако, Расина и Гетеа, он каже: "Велики песници су узвишени, али не и интимни; они нас задивљују, али нас не заносе". Не може се (и не треба) порећи да се у Дучићевим стиховима сублимност каткад садржи у блиставим метафорама више него "у мислима и осећањима; кроз осам стихова једне његове песме ређа се поређење за поређењем, од којих се не зна које је лепше, али их је толико и толико разних да живе за себе, а не ради чега су написане. Али ако то једно треба рећи, не треба ни друго прећутати. У Дучића је не скроман, него импозантан збир песама насталих у оном сувереном владању собом и уметничком материјом које је он видео да имају антички Хелени у скулптури, Пијеро дела Франческа у сликарству и Рамо у музици. Јован Дучић није хладан, већ спокојан. Оно што је велико у њега, то није темперамент, коме се ми обично дивимо у једног песника. Велика је његова мирноћа, мисаоност, која не пламти, него светли.

Желећи да о свему што напише постигне "савршенство и последњу реч мудрости и облика" — као што сам каже — Јован Дучић је и као песник и као прозни писац изузетно много давао на језик и стил. Лепих стихова има и пре њега — и каквих! — у Његоша, у Ђуре Јакшића, у Лазе Костића, у Војислава Илића; али лепота речи као засебна естетичка категорија улази у нашу књижевност са Јованом Дучићем. Стихови у генерацији наших романтичара — ко није приметио! — пуни су провинцијализама, алитерација, елизија, приповедачка проза у генерацији реалиста пуна дијалеката и вулгарних фраза. У Дучића, не само што ниједна реч није залудна, него је и пробрана, и пробрана не само садржајно, већ и музикално. Сваки израз који има ружан призвук он одбаци, а где постоји могућност алтернативе, одлучује се за племенитију. Каквих ли дивних речи у њега, и у стиховима и путничким писмима! Стазе пуне косоваца; замрли гајић оскоруша; огањ дажди, дажд ромиња; виторог се месец заплео у грање; сијају реке пуне жераве; шума помрчала у сенкама; жути се млади шипраг клена; у небо први козлац гледа — море једно колико лепих толико ретких речи. Нико у Дучићевој генерацији, у којој је било толико изврсних стилиста, није више култивисао језик од њега. Као сликар у бојама, као музичар у тоновима, Дучић је сензуално уживао у речима, у њиховом облику, у звуку. По лепоти речи, песме и путничка писма Дучићева превазилазе све што је у српској књижевности написано.

Милан Кашанин

петак, 2. децембар 2011.

Јован Дучић

Јован Дучић је започео да пише веома рано (прва песма 1886. године а збирка Пјесме 1901). У току своје педесетогодишње каријере се непрестално развијао и уметнички усавршавао.

У његовом раду се могу издвојити три фазе:

Прва, војиславовска, до одласка у Женеву, у којој се он развија у оквирима домаће песничке традиције, као следбеник Војислава Илића окренут традиционално и немачким и руским песницима.

Друга, парнасо - симболистичка, до Првог светског рата, у којој он радикално раскида са претходном фазом и под искључивим утицајем француске поезије тежи да постигне отменост у избору предмета о којима ће певати и савршенство у форми и изразу (друга и трећа збирка - Песме и Песме у прози - обе 1908. године).

Трећа, постсимболистичка фаза, од Првог светског рата, па надаље, у којој је достигао мисаону и уметничку зрелост. Покретачки принцип тог развоја јесте чежња ка савршенству стваралачка самодисциплина. Враћао се већ објављеним песмама и изнова их преправљао или сасвим одбацивао.

Збирка Пјесме (1901) садржи и стихове из најранијих година. Овај лирски првенац је прави мозаик страних слика и израза. Угледање је очевидно и свестрано: на Војислава Илића од наших, на немачке и руске романтичаре од страних. Утицај Француза је најблеђи. Овлашно присвајање појединости из Игоа, де Лила и Мисеа. Заглавље књиге доноси, један испод другог епитафе Мароа и Љермонтова.

Књигу Пјесме посвећује Алекси Шантићу и Атанасију Шола "у знак најдубље љубави", они су били његови лични другови у Мостару, сауредници у часопису "Зора".

Настојање да се српски језик оспособи за европски лирски израз уношењем "нових осећања" постигнуто је углавном епитетима, глаголима и поређењима. Дучићева употреба описних придева значи, како у његовом стварању, тако и у нашем песништву, овећање лествице боја и звукова, истанчавање крајности. То је уједно доказ и оштровидости у посматрању природе.

Дучић је обратио пажњу метрици устаљених облика – Ередији, де Лилу, Бодлеру и Самену. Сматрао је да се нова садржина може пренети и у старе оквире, једанаестерац и дванаестерац.

Начинио је поделу која не одговара хронологији, али је хтео постићи естетски склад:

• Песме сунца (највећи број антологијских песама) - циклус Вечерње песме и Лирика касни стихови из ове књиге.
• Песма љубави и смрти (жена се јавља као основни покретач надахнућа). Дучићу је жена била искључиво повод да говори о себи или да размишља о темама живота и смрти, о гашењу и пролазности усхићења (није тачно).
• Царски сонети (историјске и родољубиве песме) - Дубровачке поеме (ироничне)
• Плава легенда


Четири књиге изгледају као четири певања једног спева или четири става јединствене песничке симфоније.

Остварује начело да свака велика поезија одговара на три највећа и најважнија питања – о Богу, о Љубави и о Смрти.

У песмама о Богу сматрао је да би велики песник дао израз свему оном чим је човекова душа везана за природу и њене тајне.

У песмама о Љубави казао би све оно што нас везује за ствари и бића у неизмерној лепоти апстракције и снаге.

У песмама о Смрти казао би све слутње о коначном циљу и сву горчину неизвесности на нашем проласку кроз мистерије живота.

Два су основна мотива доминирала стваралаштвом овог песника – природа и љубав.

Увео је у српску поезију нов, савремен однос према животу и свету, и као нико пре њега високо уздигао и развио мотив љубави који је једном страном обухватао жену, а другом природу.

Његова поезија је до 1901. године била више описна. Љубав је била главно осећање које је певао у тој својој младићкој лирици. Окреће се "уметности ради уметности", уметности рафинисаној и идејом и формом, поезији формалне лепоте и симбола. Форма му је у другој свесци Песама (1908. Београд) изгледа важнија од садржине.

Основни тон целе Дучићеве поезије има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева збива се незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова.

Његове омиљене речи које се сваки час понављају су: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, глув, дубок, магла, шум, тама. Дучићеви описи су тако потпуни, импресивни, лепи, да им је мало равних у целој нашој поезији.

Песме о природи заузимају претежни и бољи део његове лирике и носе дах исконског и митског. Природа је сталан, вечит и најсадржајнији мотив Дучићевог песништва.

Писао је и прозу, пре свега прослављене путописе Градови и химере (1930).

Познатије песме Јована Дучића су: Залазак сунца, Химна победника, Јабланови, Звезе, Акорди, Село, Међа, Бор, Песма љубави, Песма тишине, Песма умирања, Песма жени, Последња песма.

Песме Јована Дучића су подељене у неколико целина:

Сенке по води

Залазак сунца, У сумраку, Падање лишћа, Акорди, Познанство, Тишина, Једне вечери у сутон, Јабланови, Чекање, Повратак, Чежња, Новембар, Морска врба, Сат, Поноћ, Зашто?, Поезија, Зимски пастел, Подне, Римски сонет, Самоћа.

Јадрански сонети

Поред воде, Крај мора, Село, Лето, Слушање, Дубровачки requiem, Далмација, Ноћни стихови, Јутрењи сонет, Звезде, Љубав, Месечина, Вечерње.

Јутарње песме

Прича, Напон, Шум, Сусрет.

Вечерње песме

Рефрен, Сунцокрети, Сета, Песма мрака, Чекање, Песма, Међа.

Сунчане песме

Поље, Свитање, Суша, Ћук, Шума, Мрак, Сунце, Киша, Оморина, Бор, Ветар, Ноћ, Април, Буква, Мрави, Недеља.

Душа и ноћ

Душа, Носталгија, Напор, Сапутници, Љубав, Соната, Тама, Досада, Страх, Екстаза, Замор, Рефрен, Враћање, Снови, Крај, Сати, Стихови, Песма, Суза, Рапсодија, Мир, Растанак, Вече, Измирење, Пут, Гама, Сусрет, Резигнација, Слутње, Срце, Симбол, Распуће, Опсена.

Песме љубави и смрти

Химера, Срце, Жена, Завет, Песма, Тајна, Гнездо, Лепота, Сутон, Бескрајна песма, Наша срца, Моја љубав, Очи, Чедност, Номади, Велика ноћ, За звездама, Стварање, Мирна песма, Тренуци, Непријатељ, Крила, Песма љубави, Песма сутона, Песма тишине, Песма умирања, Последња песма, Песма, Заборав, Песма срца, Ћутање, Песма жени, Сумња, Строфе једној жени, Најтужнија песма, Песме богу, Песме смрти, Песме жени.

Царски сонети

Царица, Двобој, Цар, Житије, Запис, Копњаници, Радпвиште, Радичица, Манастир, Дубровник, Слава, Паж.

Моја отаџбина

Аве Сербиа, Маћедонија, Хорда, Вардар, Херцеговина, Химна победника, Брегалница.

Дубровачке поеме

Дубровачки мадригал, Дубровачки поклисар, Дубровачки пастел, Дубровачко вино, Дубровачки карневал, Дубровачки епитаф, Дубровачки барок, Дубровачки сенатор, Дубровачки арцибискуп.

Плаве легенде

Човек и пас, Црна песма, Срца, Прича о јаком, На стени, Мала принцеза, Вечерње, Једне ведре ноћи, Дубровачка јесен, Равнодушност, Љубав, Дело, Прехисторијска љубав, Пролетња песма, Вечерње песме, Човек, Сунце, Острво папагаја, Рука, Огледала, Отров, Зохра, Пророци, Дубровачка песма, Казна, Светлост, Срећа, Песма о богу, Другови, Песма о жени, Јеврејска песма, Светац, Зизема, Семе, Стари запис, Песма Христу, На раскршћу.

Лирика

Човек говори богу, Семе, Пут, Побожна песма, Сунце, Слутње, Песма, Гозба, Богу, Натпис, Сенка, Јесења песма, Коб, Пустиња, Ноћ, Песма, Хришћанско пролеће, Тајна, Путник, Звезде, Повратак, Химера.

понедељак, 17. октобар 2011.

Јован Дучић

Јован Дучић (Требиње, 5/17. фебруар 1871 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски песник, писац и дипломата.О години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.

Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926 — 1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.

Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик је у Мадриду.

У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.


О Дучићевој поезији

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“. Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

Јован Дучић је један од најбољих српских песника. За живота је објавио, поред осталог, књиге песама: Пјесме 1901, Песме 1908, Песме 1911. Његова Сабрана дела, песничка, штампана су у четири књиге 1929-30, у издању Народне просвете у Београду: Песме сунца, Песме љубави и смрти, Царски сонети, Плаве легенде. На дан песникове смрти објављена је и збирка песама Лирика. Поред поезије, писао је прозу. За собом је оставио неколико литералних есеја, студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма.