Јован Дучић - Брегалница

Опраћемо тобом очи нашој деци,

И чело пророка у тренути судње,

Реко која поста у мачева звеци

Светлом међом измеђ истине и блудње.

Као варница си избила из мача,

И свој пут просекла између два доба;

И дигла све огње из свог сјајног дроба,

Да би један народ знао куд корача.

Водо вапијућих у великој ноћи,

Осветљеним путем сада иде племе;

На рукама пуним победничке моћи

Носи своје родно небо, као слеме.

Света реко где се огледнула слава,

Омађијан народ донео је на те,

С побожношћу жреца и гордошћу лава,

Своје беле орле и своје пенате.

Твој луч севну да се ужди ореола;

И носиш, до јуче непозната ником,

Све сунчане мреже и звездана кола;

И вриш под огњиштем и под жртвеником.

Као твоје ждрело што не зна да скрене,

И међе су срца неменљиве, преке:

Наша душа има боју наше стене,

И наша крв тече куд и наше реке.

Јован Дучић - Вардар

И уста пророкâ и мишца јунакâ,

Напише се снагом твоје свете капи.

Сад кроз наша срца иду крупни слапи

Твојих светлих струја и огњених зрака.

Свој хлеб и ловоре залили смо тобом;

Молитва и химна, обе су те пуне;

Пуне су те наши вапаји и струне;

Као Млечни Пути сјајиш нашим добом.

Узели смо гордо у своје трофеје

Све твоје огњене заставе и маче,

Опленили твоје смарагде што зраче,

И твоје матице развели у леје.

Овде се бораху претци с потомцима:

Лавови од туча мотре живе лаве;

Две твоје обале две су наше славе:

Ми смо победници безмерни над свима.

Течаше из царске легенде, а сада

Робујеш у причи о нама; и груби

Сен наших легија сад на тебе пада;

Све твоје ветрове носимо у труби.

Јован Дучић - Маћедонија

У свакој планини имаш свога змаја,

И виле бродарке покрај свију река,

На сваком раскршћу по један краљ чека,

И старински напев пољима без краја.

Све за сунцем као народи што селе,

Иду деца путем куд су прошли стари,

С невидљивом звездом у оку што жари,

С њином страшном речи наврх усне вреле.

Заставе вихоре мраком, као клетве;

Далеки путници иду друг за другом

У поља где некад цар вођаше плугом,

И наше царице певаху уз жетве.

И унуци иду куд су ишли деди,

На камену истом оштрили су маче;

И страшну легију, и од гнева јаче,

Води сјај далеке царске проповеди.

Пролазе заставе путишта далека;

Сутра ће да севну сабље отроване...

Но легија где ће најпосле да стане?

На сваком раскршћу по један краљ чека.

Јован Дучић - Химна победника

Победа ће прећи све путеве наше,

И огледнути се у дну свију река;

Умирућим дати кап из своје чаше,

А новорођеним кап отровног млека.

Ова иста поља што крв једних жали,

Уродиће другим причешћем и хлебом;

И траг ових истих сто су данас пали,

Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,

Треба искра оних што умру у сјају;

Само зоре које из очаја свану,

Прикажу гроб претка и пут нараштају.

Јер је отаџбина само оно куда

Наш зној падне где је крв очева пала;

И плод благословен рађа само груда

Где су мач зарђан деца ископала.

Само буктињама збори се кроз тмине;

У зрцалу мача будућност се слика;

Преко палих иду пути величине;

Слава, то је страшно сунце мученика.

Јован Дучић - Херцеговина

Наши ће им ветри пепео разнети,

Спраћемо са стене погане им стопе:

Заболи смо копље на великој мети,

Сад је пут наш налик на сунчане снопе.

Пашће паучина на мечеве грубе,

А скромно ће рало опет да засветли;

И као што јуриш сад огласе трубе,

Уранке ће мирне да јављају петли.

И поћи ће к слави одмах од почетка

Нов пород све трагом наших легиона,

Блажен, у колевци он чу како претка

Прати у легенду глас победних звона.

Знаће да је само она земља светла

Где никад још није пала суза срама;

Где су деца на мач име оца метла

Што живи у химни и у молитвама.

Јован Дучић - Хорда

Ми нисмо познали вас по заставама

Ни ваше хероје од лавова љуће:

Све на коленима вукли сте се к нама

Носећ мач убице и луч паликуће

Без буктиња иде та војска што ћути,

Пожар села светли за маршеве горде...

Ваше громке химне не чуше нам пути:

Немо убијају деца старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!

Него херојима отвористе рака.

Подависте више њих у постењама,

Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,

Главе киповима хероја из бајке;

Спржили сте семе у страху од плода,

И реч убијали убијајућ мајке.

Пресити се земља од крвавог вала,

Али вам победа не осветли лице:

Јер ловор не ниче с буњишта и кала,

Он је за хероје а не за убице.

Јован Дучић - Аве Сербиа

Твоје сунце носе сад на заставама,

Ти живиш у бесном поносу синова;

Твоје светло небо понели смо с нама,

И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:

Све су твоје муње у мачева севу,

Све у нашој крви твоје реке хуче,

Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,

Ударац твог срца у свемиру. Вечна,

Твој је удес писан на челу твог сина,

На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,

У болу и слави да будемо први;

Јер су два близанца што си на свет дала -

Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,

Колевко и гробе, у колевки сунца;

Ти си горки завет страдања и моћи,

Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе и вали

Твог огњеног мора и сунчаних река;

Ми смо, добра мајко, они што су дали

Свагда капљу крви за кап твога млека.