(Одломак)
Људи не смеју остати сами са собом. Жена је најбољи спасилац од Чамотиње. Људи се не жене толико из љубави и физичке потребе, колико из црне досаде, не зато да с неким поделе задовољство и срећу, које се нерадо деле, него да поделе досаду. И жена изневерава мужа више из досаде него из перверзије, као што њој то исто ради и њен човек.
Због досаде човек мења кућу, улицу, варош, земљу. Из досаде мења лектиру, чак и идеје и принципе. Човек не лови да убија животињу него да убије своје драгоцено време.
Сам са собом, врло си близу рђавог човека.
Човек тражи пријатеље кроз цео живот, и онда када то чини и без доброг плана и без доброг начина. Ово је често и разлог највећих несрећа, јер падамо на лажне пријатеље који су опаснији од непријатеља зато што носе маску на лицу и нож у рукаву.
Пријатељство има три мотива: пријатно, добро, корисно. Зато има и три врсте пријатељства: из дружељубља, из доброљубља и из користољубља.
Лакше се измире људи завађени после битке или непријатних дела, него после речи у којима је било увреда. Рђаво дело је нестало онога часа кад се преко њега прешло, јер се рђаво дело може поправити добрим делом; али се ружне речи не могу исправити лепим речима. Људи иронични били су често људи пуни духа; њима су се увек дивили више него што су их волели. Иронија, међутим, погађа већма онога чије је она оружје него и саму жртву.
Треба непријатеља задужити ма чим било. И оно што у људима постоји зверско, не може се укротити никаквим поклонима, колико се то може укротити лепом речју. Уосталом, никад човек према човеку није праведан, ни кад воли ни кад мрзи.
Највећма се воле они људи који имају исте врлине а највећма се мрзе они који имају исте мане.
Пријатељство се задобија пажњом већма него икаквим херојским доказима. Треба волети без обзира да ли смо одмах вољени у замену. И увек дати нашем пријатељу предност у заслугама тог пријатељства, а никад га не ставити у подређен положај, у којем би се осећао дужником
Добро је избегавати чест сусрет са непријатељем, али и са пријатељем. А за услуге боље се понекад обратити непријатељу него пријатељу. Има случајева где смо од непријатеља направили пријатеља само тим што смо му дали прилике да нас обавеже. Човек природно воли оног коме је учинио добро, јер онда у том другом човеку има нешто и од његовог дела и од његове лепоте.
Нико не воли несрећне, и свако избегава убоге. Млади иду само за срећним, а старци беже само од несрећних.
Глупост је највећи непријатељ зближавања међу људима; глупост је неумитни фактор непријатељства јер је извор свих неспоразума и заблуда. Глупак не верује да уошпте мудрост постоји. Увек се нађу два глупака да се један другом диве, и увек се нађу глупа жена и глуп човек да се пољубе у уста. Глупак се наслања на глупака, као слепац на слепца.
Непријатељи, то су често само наши прерушени пријатељи, које од нас дели само какав неспоразум или предрасуда. Половина ваших непријатеља мрзе вас само зато што мисле да их ви прежирете, и раде вам зло за леђима, мислећи да бисте то њима и ви учинили ћим бисте могли.
Ми немамо срећу да себи бирамо ни непријатеља ни пријатеља. Непријатељи нас сами пронађу и први нападну, а пријатељи увек дођу случајно.
Никад нас ни новац не усрећи, колико нас усрећи обична љубазност других људи. Има безбројно срећа које иду улицама и тржиштима. Топао поглед и љубак осмех наших познаника, усрећава и охрабрује више него материјална помоћ.
Зато на једном месту каже Платон да животиње имају урођени инстинкт пријатељства и непријатељства. Сократ говори Глаукону: "Можеш лако видети такав инстинкт код пса, а то је једна висока особина те животиње". Глаукон: "Какав инстинкт?" Сократ: "Да лаје на оне које не познаје, иако му нису учинили никакво зло; а да се удвара онима које познаје, иако му нису учинили никакво добро. Зар се ниси дивио оваквом инстинкту у пса?"
Има пријатељства врло чистих и искрених, али која ипак нису интимна. Руска интимност је продукт средине и климе. У Русији су ноћи безмерне и дани кратки, степе непроходне, шуме непрелазне, реке непобедиве. Пред таквим феноменима у природи, људи се скупљају у заједнице, у дуге вечеринке и посела, где се прибију једно уз друго да би били весели, и окупе се у заједнички рад да би одолели ветровима и просторима. Нигде нема таквог друзељубља, а зато нема нигде ни те доброте и љубави човека за човека.
Људи не смеју остати сами са собом. Жена је најбољи спасилац од Чамотиње. Људи се не жене толико из љубави и физичке потребе, колико из црне досаде, не зато да с неким поделе задовољство и срећу, које се нерадо деле, него да поделе досаду. И жена изневерава мужа више из досаде него из перверзије, као што њој то исто ради и њен човек.
Због досаде човек мења кућу, улицу, варош, земљу. Из досаде мења лектиру, чак и идеје и принципе. Човек не лови да убија животињу него да убије своје драгоцено време.
Сам са собом, врло си близу рђавог човека.
Човек тражи пријатеље кроз цео живот, и онда када то чини и без доброг плана и без доброг начина. Ово је често и разлог највећих несрећа, јер падамо на лажне пријатеље који су опаснији од непријатеља зато што носе маску на лицу и нож у рукаву.
Пријатељство има три мотива: пријатно, добро, корисно. Зато има и три врсте пријатељства: из дружељубља, из доброљубља и из користољубља.
Лакше се измире људи завађени после битке или непријатних дела, него после речи у којима је било увреда. Рђаво дело је нестало онога часа кад се преко њега прешло, јер се рђаво дело може поправити добрим делом; али се ружне речи не могу исправити лепим речима. Људи иронични били су често људи пуни духа; њима су се увек дивили више него што су их волели. Иронија, међутим, погађа већма онога чије је она оружје него и саму жртву.
Треба непријатеља задужити ма чим било. И оно што у људима постоји зверско, не може се укротити никаквим поклонима, колико се то може укротити лепом речју. Уосталом, никад човек према човеку није праведан, ни кад воли ни кад мрзи.
Највећма се воле они људи који имају исте врлине а највећма се мрзе они који имају исте мане.
Пријатељство се задобија пажњом већма него икаквим херојским доказима. Треба волети без обзира да ли смо одмах вољени у замену. И увек дати нашем пријатељу предност у заслугама тог пријатељства, а никад га не ставити у подређен положај, у којем би се осећао дужником
Добро је избегавати чест сусрет са непријатељем, али и са пријатељем. А за услуге боље се понекад обратити непријатељу него пријатељу. Има случајева где смо од непријатеља направили пријатеља само тим што смо му дали прилике да нас обавеже. Човек природно воли оног коме је учинио добро, јер онда у том другом човеку има нешто и од његовог дела и од његове лепоте.
Нико не воли несрећне, и свако избегава убоге. Млади иду само за срећним, а старци беже само од несрећних.
Глупост је највећи непријатељ зближавања међу људима; глупост је неумитни фактор непријатељства јер је извор свих неспоразума и заблуда. Глупак не верује да уошпте мудрост постоји. Увек се нађу два глупака да се један другом диве, и увек се нађу глупа жена и глуп човек да се пољубе у уста. Глупак се наслања на глупака, као слепац на слепца.
Непријатељи, то су често само наши прерушени пријатељи, које од нас дели само какав неспоразум или предрасуда. Половина ваших непријатеља мрзе вас само зато што мисле да их ви прежирете, и раде вам зло за леђима, мислећи да бисте то њима и ви учинили ћим бисте могли.
Ми немамо срећу да себи бирамо ни непријатеља ни пријатеља. Непријатељи нас сами пронађу и први нападну, а пријатељи увек дођу случајно.
Никад нас ни новац не усрећи, колико нас усрећи обична љубазност других људи. Има безбројно срећа које иду улицама и тржиштима. Топао поглед и љубак осмех наших познаника, усрећава и охрабрује више него материјална помоћ.
Зато на једном месту каже Платон да животиње имају урођени инстинкт пријатељства и непријатељства. Сократ говори Глаукону: "Можеш лако видети такав инстинкт код пса, а то је једна висока особина те животиње". Глаукон: "Какав инстинкт?" Сократ: "Да лаје на оне које не познаје, иако му нису учинили никакво зло; а да се удвара онима које познаје, иако му нису учинили никакво добро. Зар се ниси дивио оваквом инстинкту у пса?"
Има пријатељства врло чистих и искрених, али која ипак нису интимна. Руска интимност је продукт средине и климе. У Русији су ноћи безмерне и дани кратки, степе непроходне, шуме непрелазне, реке непобедиве. Пред таквим феноменима у природи, људи се скупљају у заједнице, у дуге вечеринке и посела, где се прибију једно уз друго да би били весели, и окупе се у заједнички рад да би одолели ветровима и просторима. Нигде нема таквог друзељубља, а зато нема нигде ни те доброте и љубави човека за човека.