Јован Дучић (1874 - 1943)

За разлику од Алексе Шантића, "највећег поклоника завичаја и родне груде кога је наша поезија дала" други херцеговачки песник и његов друг из детињства, Јован Дучић (1874 - 1943), био је опседнут "великим и умним Западом". Рођен је у Требињу, трговачку школу завршио у Мостару, а учитељску у Сарајеву и Сомбору. Након дипломирања (1893), као учитељ је радио у Бијељини и Мостару. Већ 1899. године напушта Мостар и одлази на студије у Женеву, да би по њиховом окончању (1906), дошао у Србију, ступио у службу у Министарство иностраних послова, а 1910. ушао у дипломатију. По избијању Другог светског рата одлази у Америку где и умире 1943. године - посмртни остаци су му тек 2001. године пребачени у родно Требиње где је по други пут, уз изразе највећег поштовања, и сахрањен.

Дучић је један од ретких наших уметника код кога се у педесетогодишњој уметничкој каријери константно региструју развој и усавршавање. Управо зато је и у праву Зоран Гавриловић кад на почетку свог рада о овом нашем песнику бележи како је управо он "моћно развио нашу поезију и уздигао је на висину на којој никада дотле није била".

У том дугогодишњем стваралачком напору могу се регистровати три развојне фазе које га битно карактеришу: прва, временски везана до одласка у Женеву у којој се као следбеник Војислава Илића развија у оквирима "домаће песничке традиције", и која се слободно може назвати војиславовска; друга, која временски траје до Првог светског рата, парнасо - симболистичка, у којој се развија под искључивим утицајем француске поезије и у којој прави радикалан раскид с првом фазом, и трећа, или пост - симболистичка која почиње од краја Првог светског рата па траје надаље - до самог краја - у којој упознајемо Дучића у пуној и правој мисаоној и уметничкој зрелости.

Оно што се код Дучића да одмах осетити јесте непрестани и увек додатни напор да се буде на висини задатка и тежња ка стваралачком савршенству. Та амбиција, ма колико и људска, и уметнички била и оправдана и разумљива има и својих недостатака који се код Дучића, пре свега, рефлектују у "пренапрегнутости" језика и тежње да се у сваком тренутку, па чак и код савршено безначајних ствари "види нешто изузетно, судбинско". Управо зато код њега је присутна одсутност конкретног и непосредног, а управо је то оно што најмање погодује љубавним и родољубивим песмама - ономе што чини бит традиционалног српског песништва. Зато код Дучића нема ни конкретне жене, ни конкретног љубавног доживљаја, његова је љубав апстрактна до нестварности, измишљена - присетимо се само Заласка сунца. Али, иако чак и таква, љубав је ипак основа, "извор и утока његовог певања", успркос меланхоличном, сетном и суморном расположењу.

Но, насупрот чињеници да је његова љубавна поезија много хваљена, да је својеврстан "фатум, надмоћна сила" којој се и он немоћно приклања, и насупрот изричитом подвлачењу Јована Скерлића да је "љубав главна, и искључива преокупација" Дучићева чини се да је Миодраг Павловић више у праву кад каже да "љубавна поезија Дучићева (...) спада у слабији део Дучићева стварања".

Оно врело, оно извориште у коме му уметничке домете не само нико не спори но их сврстава у највише висове наше поезије ипак је дескриптивност, "загњуреност" у шумове природе, прелазе из дана у ноћи, зоре и сутоне, трептај лишћа и цветање цвећа.

Дучићев опис изражава субјективан однос и прераста у симбол "људског осећања света". Његова је слика препуна интимних људских садржаја. Он бежи од "тачности слике у фактографском и фотографском смислу", замењује је симболом у непрестаној потреби да дочара доживљај предмета.

Бавећи се Дучићевом дескриптивном поезијом Јован Скерлић још на почетку 20. века примећује оно што би се и данас тешко могло спорити: Дучић нема истанчан осећај за прелив боја - он се код њега готово и неопажа, али тај недостатак изванредно надокнађује изванредно развијеним осећајем за шумове:

"Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочто воли ноћ која се диже и спушта са неким шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујање река, роморење потока. Када види пусту цркву, првиће му утисак бити, да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је без гласа, без звука, без јава; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су ’плач вјетрова у дрвећу голом’, плач јесењих вјетрова који, промукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева:

Сваки цвијетак, камен, талас, лист са горе,

Звук свој има у њој; сви шапћу и струје...

И мој дух се мрачни јасно у њој чује...

Или:

Мир, тишина смрти. Али испод мира,

Често ко да чујем глас далеког хора,

Тајанственост, страшног у дугој тишини.

То се буди гробље под широком водом!

Почиње оп’јело... Ноћ под црним сводом

Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини."

Постоји, међутим код Дучића једна ствар која, имајући у виду поднебље из кога потиче, у најмању руку изненађује. Реч је о "националном осећању". Он као да нема "довољно осећања" за оно што је изван њега, за појаве од "вишег, ширег, општечовечанског значаја".

Објашњавајући ову парадоксалност, Скерлић полази од констатације да је Дучић песник форме и описа, а не идеја. "Он није у стању", подвлачи овај наш знаменити критичар, "да изађе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију која после тога остаје, (...) кад хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских птица".

И доиста, кад се детаљније погледају његове песме родољубиве инспирације, из времена балканских ратова и Првог светског, не може а да се не уочи његова "хипнотична успомена" на Душана - попут оне коју је Виктор Иго имао према Наполеону. Душан, цар, царство, застава, победа, слава - то су појмови којима Дучић оперише у својој родољубивој поезији. Нема сумње да му је средњи век и далек, и туђ.

Дучић је песник објективне и наративне поезије. Тамо где су те склоности долазиле до израза презентирао нам је праве поетске медаљоне. Невоља је само у томе што његова развојна линија није ишла ка афирмацијама ових склоности колико их је убедљиво сузбијала. Можемо само наслућивати каквог бисмо песника у Дучићу имали да је ствар текла обрнутим путем.

Мр Рајко Премовић, Голгота Србије 

Јован Дучић - Посланик у „Вечитом граду”

У јесен 1933. године велики српски песник и краљевски посланик Јован Дучић поново се нашао у Риму. Блаженог осмеха који му готово никада није силазио с лица, сав распеван, са држањем каквог „дубровачког поклисара”, клизио је песник преко Виа Апиа.

Први пут, службовао је у Вечитом граду још у време Балканских ратова. Када човек има двадесет година у Риму, написао је једном, он сања о римским лепотицама, у тридесетим мисли на некадашње хероје и легије, у четрдесетим размишља о латинским мудрацима и беседницима, а са педесет мисао га носи ка давним хришћанским мученицима и свецима. Дучић је већ био ушао у шездесете године. „Песници су увек млади” забележио је, јер света ватра – љубав за све врсте лепоте и величине одржава његов дух и тело”.

Још је био стасит и усправан, и даље је волео лепе ствари и лепе жене. Волео је такође – страсно, као какву младу лепотицу – „Вечити град” коме је посветио сонете и путописе и који је сматрао за најлепши град на земљи. „Једини је град Рим који има сва наша доба и који даје свакој нашој страсти своје магије. И кад се вратимо овамо, ми увек откривамо овде нова чудеса и нове лепоте.”

Али у Риму су сада неке нове легије у црним кошуљама марширале улицама док је у престоници столовао нови „император”: Дуче.

Извештаји као путопис

О првом званичном пријему код Мусолинија 10. октобра 1933. југословенски посланик је написао опширан извештај. Фашистички вођа га је примио у Палацо Венеција у огромној канцеларији која је више личила на дворану, на чијем дну се налазио писаћи сто. Мусолини је стајао иза стола и, правећи се да не обраћа пажњу на посетиоца, пажљиво посматрао једну стару Страдиваријеву виолину, гладећи је прстима. Посланик је лагано пришао и тек тада му се Мусолини окренуо. Дучић се дубоко поклонио и рекао „Дуче, ја сам Дучић!“. Први разговор је био куртоазан. Дучић је говорио о свом завичају - Херцеговини, и о њеним везама са Медитераном и са италијанском провинцијом Ромањом одакле је био Мусолини. Коментаришући да су из Ромање потицале римске легије које су некада освојиле Балкан (Илирију) Дуче му је на крају казао: „Дођите код мене кад год имате шта да ми кажете”. Дучићев извештај о овом сусрету, жив, пун духа и писан богатим језиком, углавном посвећен описима палате и атмосфере салона и дворана али са мало политичког садржаја, југословенске дипломате у Београду су са занимањем читали као какав путопис.

Времена су била тешка и догађаји који су се све брже низали нису остављали српском посланику време да сасвим безбрижно ужива у лепотама града и земље коју су опевали песници које је волео – Виргилије, Тасо, Данте. Беше то година у којој је Хитлер освојио власт у Немачкој.

Дуче, оснивач фашизма, већ 11 година диктаторски је владао Италијом. Његова политика према Југославији била је готово отворено непријатељска. Југославију је сматрао творевином која је спречила Италију да поврати некадашње млетачке поседе у Далмацији који су јој били обећани током Првог светског рата. Иако су Краљевина Италија и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1922. године закључиле Рапалски уговор о разграничењу, Мусолини је Јадран сматрао за Марре нострум (италијанско море) и на сваки начин настојао да дестабилизује суседну државу. Снабдевао је оружјем југословенске супарнике – Мађарску и Бугарску. Од 1931. године тајно је помагао хрватске усташе и македонску ВМРО у борби против власти у Београду.  У том циљу, у Италији и Мађарској створени су логори за обуку терориста.

Италија и њена политика годинама су биле главна спољнополитичка мука и главобоља краља Александра и његових министара спољних послова. Стога је место југословенског посланика у Риму било крајне осетљиво и важно, па је захтевало и изузетно спретног и виспреног дипломату који је с једне стране могао да се носи са честим променама политике и лукавствима фашистичког вође, а с друге да стекне одређено поверење римских властодржаца.

Дипломатска каријера

„Дука” (како су га називали пријатељи) имао је већ дводеценијско дипломатско искуство. Степеницама дипломатије кренуо је још 1907. године када је постао писар у посланству у Софији. Иако је у дипломатску службу ступио релативно касно за своје године – био је већ близу четрдесете (попут старијих жена, песник је увек љубоморно крио тачну годину рођења) – брзо је напредовао живећи готово непрестано узван земље: 1912. године постао је „секретар пете класе“ посланства у Риму; затим је 1914. године премештен у посланство у Атини где је остао током целог рата. Када му је у једној малој препирци око Винавера кога Дучић није подносио, Црњански пребацио: „Винавер је лежао у ватри за Србију и ишао на јуриш, Ви господине Дучић, нисте”, Дучић је одговорио да му за то није била дата прилика „али је зато Србију прославио у својим песмама”. Године 1918. постаје „секретар прве класе” и отправник послова посланства у Мадриду.  Следе затим службовања у Атини (1921), Женеви (1924), Каиру (где је био генерални конзул од 1925. до 1927.). Након двогодишње паузе (1927–1929) Дучић се враћа у Каиро као саветник посланства (1929). Најзад, у педесет и осмој години живота по први пут постаје краљевски посланик у посланству у Будимпешти (1932). Наредне године је премештен у Рим.

Ипак, за разлику од других колега писаца-дипломата, попут Милана Ракића или Иве Андрића, о којима је владало неподељено високо мишљење о њихових дипломатским способностима, у погледу Дучића оцене су се разликовале. Ово је можда долазило због самог песниковог карактера који никога није могао оставити равнодушним – једне је очаравао, друге нервирао. Једни су га проглашавали „маркантном фигуром у дипломатији” и „одличним дипломатом” (београдско „Време”, 1933.), човеком који је свршавао „посао са много... дипломатског такта и вештине, са урођеним господством...” (Милан Стојадиновић). Други су га сматрали за „плаховитог, личног, сујетног” човека који „на позорници у дипломатији игра једну улогу која му није одговарала” (К. Павловић) или за „надутог и таштог песника” (италијански министар спољних послова Ћано). Црњански је записао да је Дучића „сматрао у (нашој) дипломатији, за најомиљенијег козера”, то јест причалицу. Осим што је био велики песник и писац, Дучић је имао и изузетан дар конверзације који је врло користан у дипломатији.  У разговорима је могао да буде „невероватно занимљив”. „Његова златоустост... великог уметника, била је пуна полета, боје, величанствености. Имала је и моћ завођења и снагу убеђивања” (К. Павловић). „Све је одиста, у речима, написао је Дучић, речима које су увек највеће лепоте људске...”.

Немачки амбасадор у Будимпешти, хвалећи Дучића као човека „ваљаног карактера” истицао је да се као југословенски посланик у Будимпешти он „мало истакао” и да у мађарским службеним круговима „његова политичка способност није високо цењена”. Није, стога сигурно у којој мери је Дучић добио положај у Риму захваљујући својим дипломатским заслугама а колико је то била последица његовог угледа код краља Александра и мољакања код других политичара у Београду.   „Сви (југословенски) министри иностраних послова одреда имали су готово болећиву сентименталност према бесмртном песнику”, написао је један његов колега из министарства. Када је одлучено да посланика Милана Ракића у Риму замени Дучић, тадашњи министар Јевтић на напомену да „једног песника мењамо другим” наводно је рекао: „али са овим другим, лакше ћемо мимо њега, наставити тајне разговоре (са Мусолинијем)”.

Између дипломатије и тероризма

Врло брзо током боравка у Риму, превелика Дучићева самоувереност, као и одређено поверење које је стекао према Дучеу, довела га је у околност која је могле да га скупо коштају. Док је он преносио извештаје о наводној Мусолинијевој спремности да побољша односе, спремао се злочин. Током боравка краља Александра и краљице Марије децембра 1933. године у Загребу југословенска полиција је у последњем тренутку разоткрила усташку заверу иза које је стајала Италија.

На прве вести о покушају атентата у Загребу, Дучић је дао изјаву да је вест измишљена и да завере није ни било. Када је вест потврђена, Дучић је направио нови дипломатски „гаф“. Демантовао је сваку умешаност Италије у догађаје. Међутим, истрага је утврдила супротно. У то време Анте Павелић и његови сарадници слободно су се кретали по Италији. Оружје су добили од Италијана. Краљ Александар се озбиљно наљутио због несмотрености свог посланика.

Што је бивао старији Дучић је све више испољавао равнодушност за оно што није било књижевност, уметност или историја. Према сведочењу једног његовог пријатеља, Дучић се у Риму углавном занимао за обиласке антикварних трговина где је куповао старо камење и старе слике које је наменио Требињском музеју. Желео је да нешто учини и за свој вољени завичај. Крајем лета 1934. године упутио је у родно Требиње 15 сандука тешких 5000 килограма у којима су биле књиге и разни уметнички предмети за градску збирку.

    

У раздобљу од 1929. па све до смрти 1934. године, краљ Александар је покушавао да поправи односе са Италијом и да постигне споразум који би обезбедио трајан мир на Јадрану. Био је спреман да Мусолинију, са којим је одржавао везе преко незваничних посредника пружи велике уступке, па је чак разматрао могућност да Италији понуди коришћење базе у Боки као и договор око италијанских интереса у Албанији. Ову политику приближавања Италији подржавала је Француска. Мусолини се као и обично колебао између споразума и продубљивања сукоба.       

   

Закључење такозваних. „римских протокола” између Италије, Мађарске и Аустрије марта 1934. године, у Југославији је схваћено као покушај стратешког заокруживања од стране противника. Југославија је у исто време 1934. године закључила Балкански пакт (са Грчком, Румунијом и Турском) као и посебан уговор са Бугарском. Покушавајући да искористи тадашње супарништво Италије и Немачке (посебно око Аустрије) краљ Александар је настојао да се приближи Немачкој, са којом је Југославија склопила важан трговинску уговор 1. маја 1934. године. Била је то „опасна игра којом је медвед позиван да истера вука” (Ј. Хоптнер).

    

У разговорима са послаником Дучићем, Мусолини га је уљуљкивао причама о италијанско-српском пријатељству. „Ми смо ближи Србима, говорио је Дуче, него Французима... Уосталом, треба да знате и ово: ми смо увек знали да су наши стари пријатељи били Срби, а не Хрвати. И све то до 1929 – када су се сами Хрвати бацили у наше наручје”.

   

Ипак, Дучић више није наседао на Дучеову слаткоречивост. Марта 1934. године јавио је краљу: „Што се тиче терориста, више је него вероватно да шеф владе (тј. Мусолини) зна све до појединости, пошто фашистичка акција против наше државе, нарочито последњих година, узима размере једне скупе и компликоване организације”. И заиста, атентат се припремао...

   

Деветог октобра 1934. године, краљ Александар је стигао бродом у посету Француској. Тачно у 16 часова напустио је палубу разарача „Дубровник” укотвљеног у марсејској луци и у отвореном аутомобилу, у пратњи француског министра Луја Бартуа, кренуо булеварима Марсеја. Маса народа је поздрављала. Када су кола стигла на трг код берзе један човек се одвојио из гомиле. Био је то Владо Черноземски, припадник ВМРО и професионални убица. Изненада је скочио на папучицу аутомобила, одбацио цвеће и из пиштоља испалио више хитаца. Атентатор је био брзо онемогућен али Александар I Карађорђевић је већ након неколико минута био мртав.

   

Убиство је потресло, не само Југославију, него и целу тадашњу Европу. Истрага је показала да су главни организатори атентата усташе - Павелић и Кватерник – који су се тада налазили у Италији. Мусолини је одбио да их изручи Француској. Наиме, италијанска тајна полиција је од почетка била повезана са организацијом атентата.

Судбоносни дани

„Краљ Александар је био жртва кад је свако мислио да је тиранин; и био је прогоњен кад су веровали да прогони друге”, написаће Дучић о покојном суверену. Југославија је је у Друштву народа намеравала да покрене званичну тужбу против Италије. Међутим, након интервенције Француске и Енглеске, које су то спречиле плашећи се даљих међународних компликација па и рата, Југославија је децембра 1934. године званично оптужила само Мађарску (на чијој земљи су се терористи припремали). Гледање „кроз прсте” Мусолинију од стране западних савезника чак и у овако драстичним околностима, изазвало је велико разочарање у нашој јавности. Тадашњи југословенски премијер Стојадиновић је написао: „Овај случај отворио нам је очи и упозорио да се не можемо ни у кога поуздати до у саме себе, кадгод се наши интереси не буду поклапали са интересима великих сила.”

    

Са променом власти у Београду, нарочито након доласка Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова (јун 1935.) Југославија је отпочела са тзв. „политиком здравог разума”, то јест приближавања Немачкој и Италији и удаљавања од Француске. На ово су утицале и нове међународне околности: у октобру 1935. године Италија је напала на Етиопију и бар за неко време престала да се бави Балканом; јула 1935. нацисти су убили аустријског канцелара Долфуса припремајући „аншлус“ што ће Хитлерову Немачку довести на северне границе Југославије; почетком 1936. немачка војска је ушла у демилитаризовану Рајнску област; у јулу 1936. године отпочео је шпански грађански рат; октобра 1936. Мусолини је најавио Осовину Берлин – Рим... Попут каквог кинеског мудраца, Стојадиновић је изјавио да југословенска политика треба “буде мудра као змија а нешкодљива као голубица”.

   

Септембра 1935. године у једном писму Дучић каже: „Ми у Риму преживљавамо... судбоносне дане. Ја морам стално бити у току догађаја и зато и не стижем ни на једну личну ствар.” Ипак, његов сачувани дневник сведочи о непрекинутом монденском животу дипломате-песника: „Вечера код барона за 60 лица, подељених на шест столова, у сали за играње...” Дучић је одржавао и везу са једном много млађом, па уз то још и удатом женом коју је у дневнику звао „Анџела”: „Са А. шетња на Виа Апиа. Нема лепше вечери у животу него у оваквој шетњи по античком гробљу са једном младом женом...”

  

Наступало је ново раздобље и у југословенско-италијанским односима. Током 1936. године, посланик Дучић је у низу разговора са италијанским министром Ћаном припремио основе за тајне преговоре између две земље. Гроф Галеацо Ћано је те године постао министар спољних послова Италије. Иако Мусолинијев зет, он је као „нови човек“ на челу дипломатије био неоптерећен ранијим догађајима па је могао да покрене и нове иницијативе. У првом важном разговору из октобра 1936. о ком је Дучић послао извештај, Ћано је изјавио да „жели са Југославијом ликвидирање (лоше) прошлости” и да „хоће приближавање, затим споразум...”

У то име, позвао је југословенског премијера Стојадиновића да започну преговоре како би „се од Италије и Југославије направиле не две пријатељице, него две сестре”. На крају разговора, Ћано је изричито тражио да Дучић лично оде у Београд и да усмено пренесе његову поруку. Након позитивне реакције („с много слатких речи”) из Београда, у другом разговору са Дучићем 21. новембра 1936. године Ћано је био још „отворенији и опширнији” па је предложио да Италија и Југославија склопе „савез на принципу осовине Берлин–Рим”.

   

У свом извештају, Дучић је иронично прокоментарисао да Ћанов предлог можда подсећа на француску узречицу „буди ми брат или ћу те убити“ остављајући свом шефу, Стојадиновићу, да сам оцени „да ли је овај препад у интересу наше отаџбине”. Занимљиво је да је Стојадиновић два Дучићева извештаја о разговору са Ћаном у целини пренео на страницама своје аутобиографије (Ни рат ни пакт) што бар делимично оповргава тврдње да се велики српски писац налазио у Риму како би „само глумио на позорници“. Ипак, када су отпочели суштински преговори о италијанско-југословенском уговору, Стојадиновић је за преговараче одредио посебне делегате, а не посланика у Риму. Били су то Иван Суботић, посланик у Лондону, задужен за политичка питања у преговорима и Миливој Пиља, директор у министарству трговине, задужен за економска питања. У свом дневнику, Дучић је иронично коментарисао: „Дошли су у Рим делегати Пиља и Суботић, Полукс и Кастор београдске наше дипломатије”.

Тајни преговори у раздобљу јануар–март 1937. су се прво одвијали у једном римском хотелу, а затим у побочном крилу министарства унутрашњих послова. „Дучић није био најзадовољнији, пише Стојадиновић, што је он остављен по страни у тим директним преговорима”.

 Наш први амбасадор

Политички споразум између Италије и Југославије, који је потписан 25.3.1937. године (назван и пакт Ћано-Стојадиновић), био је један од најзначајнијих билатералних уговора које је закључила Југославија уочи Другог светског рата. Уговором је уређен низ проблема између две земље, попут гаранције заједничке границе, питања третмана мањина, спречавања деловања усташа, унапређења међусобне трговине, па чак и односа две земље према Албанији. Посланик Дучић је присуствовао свечаности потписивања у Београду. То је био практично последњи политички догађај у коме је Дучић формално учествовао пре него што ће бити премештен. Већ у мају 1937. године обавештен је да ће бити постављен у посланство у Букурешту. Стојадиновић је истицао да је у знак „признања и захвалности” Дучића „унапредио”. Приватно међутим, Стојадиновић је причао да је постало немогуће радити са Дучићем у Риму. Наравно, Дучић је о свему имао другачије мишљење: „Овде где сам ја први довео у везу Београд са Мусолинијем (са којим се до сада општило преко Париза) сад ме одавде креће Стојадиновић који вероватно има своје планове којима бих ја стајао на путу”.

Аве Сербиа

Твоје сунце носе сад на заставама,

Ти живиш у бесном поносу синова;

Твоје светло небо понели смо с нама,

И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:

Све су твоје муње у мачева севу,

Све у нашој крви твоје реке хуче,

Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,

Ударац твог срца у свемиру. Вечна,

Твој је удес писан на челу твог сина,

На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,

У болу и слави да будемо први;

Јер су два близанца што си на свет дала -

Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,

Колевко и гробе, у колевки сунца;

Ти си горки завет страдања и моћи,

Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе и вали

Твог огњеног мора и сунчаних река;

Ми смо, добра мајко, они што су дали

Свагда капљу крви за кап твога млека.

Дучић је премештај доживео веома тешко, као неку врсту деградације. Резигнирано је записао у свој дневник: „Мој бол је чисто морални, интелектуални, естетички... ја сам овде... преживео... четири године сталне екстазе пред три хиљаде година овог града... Да Луј XIV или Марко Аурелијус владају мојом земљом, оставили би ме у Риму до мог последњег дана живота”. Описао је и последње сусрете са римским властодршцима, са краљем, премијером, министром. „Колико верујем да Мусолини жали мој одлазак из Рима, толико сам сигуран да је гроф Ћано или равнодушан или чак задовољан”. Колико је било Дучићево огорчење види се и по начину којим је у дневнику у најгорим цртама описао свог наследника (посланика Б. Христића): „За главу мањи и за памет нижи од свих других људи. Без икаквог штива и без сенке духа... Био би несрећан избор и да представља Абисинију а не Југославију.”

Ипак горчину одласка из Рима кнез Павле и Стојадиновић су славном писцу засладили, унапредивши га у ранг првог југословенског амбасадора (или „поклисара” како је то Дучић волео да каже користећи стари дубровачки израз) у историји Србије и Краљевине Југославије. До тада, Југославија је имала само посланства и конзулате. У Букурешту је 1937. године отворена наша прва амбасада. Дучић ће често с поносом истицати како је он „први и засада једини југословенски поклисар”! 

Међутим, амбасадорским звањем могао је да се дичи само до 1940. године. Тада је премештен у Мадрид и тако враћен у ниже звање посланика. Није великан за мале људе, рекао би разочарани Дучић.

(Фотографије су из Архива Југославије у САНУ)

Извор: Политикин забавник
Аутор: Душко Лопандић 

Лик са „Забавниковог” новчића - Јован Дучић

Песника Јове надахнуће 

Умео је и смео да воли не спутавајући осећања. Није ни чудо што је љубави оставио своје најлепше стихове.

Јован Дучић био је човек који привлачи пажњу. Где год се појавио, постајао би тема о којој се прича и нагађа. „У Београду, спомиње вас цео свет”, написала му је једном Исидора Секулић. Чиме је Дучић то заслужио?

Пре свега својом поезијом. Једни су је величали, други ниподаштавали, да би се на крају сви сложили да је баш Јован Дучић тај који је српску поезију уздигао на висину на којој никада дотле није била. Већ као млад песник увидео је да без упознавања других култура не може много тога да се учини. Отишао је у Париз и Женеву, тамо дипломирао права и после десет година вратио се с поезијом пуном природе и љубави. Кад је постао дипломата, јавност је помно пратила извештаје о сусретима, пријемима и осталим Дучићевим пословима које је као представник државе обављао готово тридесет година у Истанбулу, Софији, Риму, Атини, Каиру, Мадриду, Лисабону, Будимпешти, Букурешту - где је био први југословенски амбасадор. Из Сједињених Америчких Држава, где је отишао уочи Другог светског рата, стизале су вести да је на челу организације српске дијаспоре, што се није допало власти. Свему набројаном треба додати да се Дучић истицао и својом појавом и понашањем господина па је био радо виђен гост на забавама угледних породица. 

Па ипак, без обзира на сву заинтересованост јавности за Дучићев живот, о њему се не знају многе основне чињенице. На пример, не зна се да ли је рођен у Требињу (данашња Босна и Херцеговина) 5. фебруара 1871. године, годину дана касније, или можда 1874. године као што је сам тврдио. Чак није сасвим сигуран ни дан и месец рођења, зато што се помињу и 15. јун или 15. јул.

Не зна се са сигурношћу ни о Дучићевим љубавима, извору и разлогу његових стихова. Претпоставља се да је Магдалена Николић била највећа и једина права Дучићева љубав. Међутим, и све остале, а није их било мало, оставиле су траг у његовим песмама.

Госпођице Маго!

По једној верзији, Јован Дучић је упознао Магдалену Николић у јесен 1894. године на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина” у Бијељини и већ се почетком новембра тајно верио, а по другој, њихов први сусрет збио се на забави поводом славе Свети Сава, на којој је Магдалена рецитовала Змајеву песму „Светли гробови”. Дучић је тада био млади амбициозни учитељ и песник, а Магдалена је тек завршила Трговачку школу. Била је лепа, из угледне семберијске породице, а о њој се старао деда Перо Живановић па је зато у њеном имену уз очево презиме додато и дедино. Али, кратко су били заједно. Већ 10. јула 1894. године одлуком Земаљске владе у Сарајеву Дучићу је забрањено да ради као учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини јер су у преметачини његовог стана нађене две песме које нису биле по вољи аустроугарској власти: „Отаџбина” и „Ој Босно”. Дучић је морао да оде из Бијељине. Једини посао који је могао да нађе био је у школи манастира Житомислић код Мостара.

Одатле готово свакодневно пише Магдалени. Жали се на усамљеност међу манастирским келијама и не скрива љубомору: „Гђице Маго, оканите се друштва. Само тако ћеш ме одбити и нећеш чути за ме више. Поред Бијељине бих прошао а не би ти се свратио. Одговори ми ко вам је још у кући. Је ли онај апотекар?” Покушавајући да се извуче из манастирске изолованости, заноси се мишљу да студира филозофију у Грацу или Бечу. Школовање траје четири године, али, иако би то за њега била „највиша срећа”, како објашњава својој Маги у писму, студира само једну годину како би што мање био удаљен од ње. Пита је: „Можеш ли ти чекати мене, или желиш ли поћи за другог, то ти знаш. Заклели смо се једно другом, па заиста ја осећам да бих био проклет да погазим ријеч.” Међутим, у новембру јој пише да је био у Мостару код својих и да се добро провео на забави Српског пјевачког друштва: „На забави сам сједио до једне госпође, одавде, Мостарке. А помисли ко је то био? Она што је на слици била, она Даринка, она лепотица. Сјећаш ли се оне слике? Ето, до ње сам сједио. Мој стари севдах. Али каква је данас да је видиш. Промијенила се, омршавила, ослабила. Она два ока ко двије свјетиљке, које тек што се нису угасиле. Али је још увијек лијепа, мила.”

Идуће године Дучић ће прећи у Мостар - добио је место учитеља - и наставити да се дописује с Магдаленом. Она је тада и сама писала песме. С временом, њихова љубав се расплинула. Дучић се није никада женио, а ни Магдалена се није удала. Зарекла се да никад више неће изаћи из куће. Живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела. Како је и желела, на њеном надгробном споменику пише: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама пјесник и пјесника Јове Дучића прво надахнуће”. Тако је Магдалена, барем натписом на гробу, озваничила своје место у Дучићевој поезији. 

Уочи Нове 1902. године, Јован Дучић је у Паризу упознао Берту. Састали су се „пред кафеом као и обично”. Дучић је успео да је уведе у своју мрачну собу „без много наваљивања”. „Ја је чврсто загрлих и пољубих, спремајући се да скочим и сломим њен отпор. Тражила је да упалим лампу, али чим то учиних, силом је бацих на кревет. Одупирала се на такав начин да ме је то још више храбрило. Ипак, на крају схватих да је била чврсто решена да се не да. Чак ме је вређала како бих је пустио.” Растали су се пола сата пре поноћи заказавши састанак за сутра, а Дучић је затим отишао код пријатеља на дочек Нове године. Да ли је Берта девојка због које је у то време написао стихове: „Када је познах, небо беше мутно./ Врти су мрели с болним нестрпљењем.”

Госпођицу Сизиемску упознао је децембра 1904. године у Женеви. На основу његових дневничких записа, сазнаје се да је тада имала двадесет година а Дучић тридесет или тридесет три (зависи кад је рођен), да је била Јеврејка и да је похађала хемијску школу. 

Пољупци Зизиеме

О првим данима у јануару идуће године читамо у Дучићевом Дневнику: „Она је постала моја потреба, мој сан, мој циљ. Осећам поред ње младост, страст, чежњу за никада невиђеним ноћима и пољупцима. Воли ли ме? Можда не.” Неколико дана касније, након њене неузвраћене љубавне страсти, Дучић записује да је „њена пасивност била одвратна”. Па ипак, шаље јој поклон - јастук од злата. Нешто касније, да ли због поклона или нечег другог, Дучићева упорност је награђена: „Вечерас лежим носећи на устима још влажне пољупце Зизиеме. Како сам богат и како чувам лакомо и љубоморно то неочекивано благо.” Једног од наредних дана дошла је код Дучића, први пут, по подне после школе. Уживали су уз чај, колаче и бомбоне - послужење које је припремио заљубљени Дучић.

„Празник моје љубави. Она ме љубила у чело, ја сам је љубио у уста.” Међутим, крајем марта Зизиема је открила да воли другог, па је Дучићу вратила поклоне: златни јастук, свилену мараму с његовим именом, писма и фотографије. „Она ме није волела. Она никог не воли”, тешио се остављени Дучић. 

На светосавској забави 1908. године вајар Симеон Роксандић и географ Јован Цвијић упознали су Дучића с Јованком Јовановић, супругом инжењера Танасија Тодоровића и мајком трогодишњег дечака и једногодишње девојчице. Јованка је била изузетно лепа. И, без обзира на то што је двадесет година старији Танасије није испуштао из вида, родила се љубав између ње и Дучића. Трајала је наредне две године, болна и страсна. „Тајна”, једна од песама надахнута том везом, завршава се стиховима:

„И тако две наше љубави очајне,/ Огрнуте лажју вечитом и ниском,/ Стоје немих уста у дну наше тајне / Два црна пауна на зиду старинском.”

Из ове романсе родио се син Јовица. Танасију ништа није било сумњиво чак ни после лепоречивог говора који је Дучић одржао на првом рођендану свог сина. А онда се једном Танасије пре времена вратио с пута, и од гувернанте сазнао да му његов млади пријатељ не избија из куће и да је управо с лепом Јованком у шетњи. Уследила је паклена расправа и  Јованка је са сином напустила мужа. О томе је 12. децембра 1910. године известио београдски лист „Мали журнал” у тексту „Дучићева љубавна авантура”. У поднаслову је писало: „Јован Дучић, чиновник нашег посланства у Софији, завео је жену једног вишег инжињера, мајку двоје деце, и са њом отпутовао у Софију.” У закључку текста пише да „цела варош и јавно мнење најоштрије осуђују г. Дучића, што је тако морално ниско пао да једну жену, која је дотле била честита и жена и мати, одваја од свога мужа и своје деце.” Дучићеву дипломатску каријеру спасла су његова два пријатеља, Богдан Поповић, један од највиђенијих професора Београдског универзитета, и писац Вељко Петровић, који су заложили свој углед код председника владе и афера је била заборављена. Убрзо након тога Дучић и Јованка су се растали. Она је постала глумица у Загребу и преудала се. Дучићев и Јованкин син Јовица завршио је глумачку школу и у наступу нервне кризе извршио самоубиство пиштољем.

Тајанствена А.

Дучићева наклоност према лепим девојкама и женама још једном је довела у питање његову каријеру. По наговору Милутина Јовановића, његовог претходника у српској амбасади у Женеви који је премештен у Берн, извесна госпођа Фогел послала је писмо Министарству иностраних послова у коме тврди да је Дучић завео њену деветнаестогодишњу кћи, и да одбија сваку одговорност због тог чина. Дучић је све решио једним писмом Министарству. Запитао је како је могуће да „једна маникирка пише онако у стилу наше званичне кореспонденције, види се лако из којег места у Швајцарској иду конци ове литературе.”

Нижу се љубави. Из Дучићеве седме деценије, у Дневнику је остао траг о А. У јануару 1937. године пише да је на великом пријему у римском хотелу „Палас Орсини” играо „са А. Која је била пажљива али расејана.” Након једног од заједничких излета пише: „За половину је А. млађа од мене. Све што ја немам, она има: највеће име, највеће богатство, највећу попустљивост према животу. Она мени завиди на имену које сам лично створио као писац и дипломат, на положају који ми даје богато провођење, на непопустљивости и тврдоглавој борби са животом.” Крајем фебруара за рођендан јој поклања мали будилник: „Нема дражег поклона него што је сат који жени коју волите непрестано куца о вама, који је увече опомиње кад треба заспати и ујутру закуца нови дан.” Следећег дана записао је да је А. отишла у Напуљ с мужем пошто су обоје у свити принцезе. Наредних месеци се дописују. А онда се постепено губи траг лепе А. у Дучићевом Дневнику.

Првог априла 1943. године песник се разболео од шпанске грознице. Умро је 7. априла. Сахрањен је у Герију, у америчкој држави Индијана, где је живео последњих година. Његова жеља да буде сахрањен у родном Требињу испуњена је 22. октобра 2000. године.

Извор: Политикин забавник, Соња Ћирић

Дучићева ненаписана песма

Чини нам се да она, хајдегеровски одређена једна, једина велика песма исијава у Дучићевим лирским циклусима у којима се проговара о метафизичким темама

Тумачења

Равно сто година након појаве Дучићеве збирке Песме (1908), свакако наше најзначајније песничке књиге из прве деценије двадесетога века, нема сумње (а током протеклих деценија и те како их је било) да је њен аутор један од највећих уметника српског стиха. Гледан у целини, његов песнички опус је богат и импресиван, метричка виртуозност и језичка софистицираност у претежнијем броју песама је задивљујућа.

Ипак, над тим опусом лебди једно непријатно питање: која је и где је Дучићева велика песма, она препознатљива, незаобилазна, коју би на помен Дучићевог имена понајпре призвала у свест велика већина читалаца и критичара? Склони смо наиме, никако без разлога, да поједине песнике, оне које називамо класицима, и то махом Дучићеве савременике, везујемо за њихове велике, вероватно и најбоље песме, оне око којих се попут поетичког језгра или мотивског магнета окупљају сва друга њихова остварења, песме које су не само незаобилазне у сваком антологијском избору, него су постале, независно од времена када су настале, врхунска, репрезентативна остварења нашег језика и уметности.

 И критичари, говорећи о овим ауторима, обично почињу или своја тумачења завршавају промишљањем тих великих песама, које су углавном и најзахтевније за разумевање – то је Santa Maria della Salute у поезији Лазе Костића, Можда спава за Диса, Светковина Симе Пандуровића, Искрена песма Милана Ракића, а код Црњанског вероватно поема Стражилово. Која би онда била та песма у Дучићевом опусу? Сагласности код тумача и читалаца изгледа да нема – неки би издвојили Јабланове, други вероватно програмски сонет Моја поезија или можда неку од познијих рефлексивних песама попут Повратка, Путника или Натписа.

Као прилог тврдњи да ово питање није нимало произвољно, већ, напротив, задире у срж не само доживљаја и разумевања Дучићеве, него и поезије уопште, стоје два важна аргумента – први, аутопоетички, који је формулисао сам Дучић у једном од својих есеја, и други, херменеутички, који је неку деценију након нашег песника образложио један од најбољих тумача природе песничког језика, филозоф Мартин Хајдегер. Фасцинантан је и неочекиван сусрет Дучићевог и Хајдегеровог размишљања о ненаписаној песми, с тим што први говори из визуре песника а други из перспективе читаоца и тумача. На крају свог бриљантног есеја о Милораду Митровићу, данас полузаборављеном песнику са измака деветнаестог века, Дучић, у  духу симболистичке поетике, опширно пише о томе како заправо сваки песник никада не испева своју најлепшу песму. У сталној борби за праве речи које би својом евокативном снагом и музичким струјањем продрле до оног најдубљег у запретеној људској духовности, песник никада не стигне да оствари ту „основну, битну, свеобимну, сверешавајућу” песму. „Зато је”, закључује Дучић, „трагање свих песника за ненаписаном песмом нешто трансцедентно, што и њега самог надвисује и натпева”. Иако уопштени, ови искази несумњиво проистичу из ауторовог личног стваралачког искуства, односно из аутопоетичке свести о (неминовном) изостанку управо своје велике, свесадржавајуће песме. Завршен у својој коначној верзији пред ауторову смрт у Америци 1943. године, есеј о Митровићу објављен је постхумно у књизи Моји сапутници 1951, две године пре појаве познатог Хајдегеровог огледа Језик у песми, о стваралаштву Георга Тракла. У духу своје филозофије, Хајдегер заснива особени херменеутички приступ поезији. Тумачити поезију неког аутора заправо значи трагати, некада и несвесно, за његовом кључном, свесакупљајућом и свепрожимајућом песмом која увек остаје неизговорена. Тумачећи поезију стално се морамо кретати од исказаног ка скривеном, од присутног ка одсутном, од сваке појединачне песме ка оној једној, јединој која стално измиче и тек каткад проговори и зазвучи у неком од стихова и строфа.

Али од којих то строфа и песама треба поћи да бисмо стигли до обриса Дучићеве, овако схваћене, ненаписане песме? Иако у његовим бројним програмским песмама можемо наћи исказе попут оног да су стихови „ехо речи што се нису рекле”, чини нам се да она, хајдегеровски одређена једна, једина велика песма исијава у Дучићевим лирским циклусима у којима се проговара о метафизичким темама, о тајанственом односу овостраног, у коме човек тренутно јесте, и оностраног простора, из кога је потекао и у који се поново враћа. То су понајпре Вечерње песме, настајале (као и Јутарње и Сунчане песме) махом током двадесетих година прошлога века, којима се придружује збирка Лирика из 1943. године (објављена у Питсбургу управо на дан песникове смрти). Ту су најуспелије и најдубље Дучићеве песничке слике. Оне припадају поетици наслеђа симболизма, о којој у истоименој књизи говори Сесил Баура, тумачећи поезију Валерија, Рилкеа и Јејтса где се, као и код позног Дучића, „признаје да негде лежи тајна бића, чији покушај разоткривања песми често даје тон и смисао молитве”. Не само обраћање лирског субјекта Богу или анђелу, него и често присуство упитних форми у синтаксичко-интонационој структури ових Дучићевих песама („Који је сат у свемиру? / Дан или поноћ, шта ли је?” или „Ко чека на међи? О та / највећа тајна што траје”) или пак учестало завршавање реченица троструком тачком, даје Међи, Чекању, Тајни, Путнику или Химери ауру нуминозног, наглашено усмерава кретање песничких слика од чулног, предметног света ка ономе што ту предметност превазилази, ономе што је у исти мах и извор и ушће свеколиког постојања.

Драма бића које у себи носи божју искру, али ипак не може да проникне у противуречну суштину свога творца коме се на крају поново враћа, присутна је у свакој појединачној песми, али њено разрешење, њен први и последњи чин остају непознати. Мноштво питања свој одговор има у оној сверазрешавајућој неизговореној песми. Тајна човековог постојања постепено се у своди на тајну саме речи чије је изговарање краткотрајни прекид између два ћутања. Песнички изговорене речи чувају у Дучићевим позним стиховима нешто суштински неизговорено што остаје „иза међе”, у простору оне једне и једине песникове песме која остаје ненаписана. Та песма постоји у свемоћном и свесадржајном чистом безгласју универзума наслућеном у песми Међа:

„Знам, чува безгласна жица

Све звуке неба и света,

И црна поноћна клица

Све боје сунчаног лета...”

Предраг Петровић

Политика, објављено: 19.04.2008.

Рефлексивни песник

Певање о природи, жени, љубави, љубавној чежњи и љубавним болима неминовно је пропраћено рефлексијама о наведеним темама, али и о човеку, животу, болу, смрти, људској судбини. Јован Дучић је човек солидног образовања, широке културе, неспутаних видика. Обишао је свет, видео бројне споменике људске културе, доживео лепоте пејзажа. У њему се сабрало искуство човечанства, искристалисала сопствена рефлексија, формирао поглед на свет, живот и човека. Његова медитативна природа дошла је до изражаја у путописним писмима, Благо цара Радована и лирској поезији. Док су филозофске максиме у прози углавном резултат богате лектире, у поезији су то искази настали као резултат дугог размишљања и сазревања: појединачни стихови имају гномску збијеност и вредност исконских истина:

Рањено срце друкчије нам збори! (Хајдмо, о музо)
У једном срцу цио свемир има,
У једној сузи има живот цио! (Хајдмо, о музо)
Како мало треба да се буде сретан,
И сто пута мање да се вечно пати. (Рефрен)
Истина је само што душа проснива;
Пољубац је сусрет највећи на свету. (Песма жени)

Ако је констатовано да су мотиви природе и мотиви љубави испреплетени, томе се може додати да су сви мотиви увек пропраћени рефлексијама: мисаона супстанца присутна је у свим Дучићевим песмама. Зато се може рећи да се у Дучићевој песми стално преплићу природа, љубав и рефлексија. После Његоша, Дучић је најрефлексивнији српски песник.

Станиша Величковић
Интерпретације из књижевности III

Жена, љубав и природа

За певање Јована Дучића карактеристично је прожимање два основна мотива: љубави и природе: када пева о жени и љубави, обе су доживљене у природи; када пева о природи, у њој је жена и њена и његова љубав. Тешко је код Дучића повући границу између песме о жени и песме о природи, између љубавне и дескриптивне лирике:

"Када је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем."

(Познанство)

Предмет његових описних песама су дани и ноћи, зоре и сутони, земља и небо, реке и мора, цвеће и дрвеће, изласци и заласци сунца, светлости и сенке, шумови природе, али сви ти пејзажи насељени су женом - она је непозната, тиха, обузета чежњом и болом:

"Мре потоња светлост и постаје смеђа,
Октобарско сунце гасне иза хума...
А твоја је душа пуна болног шума,
Тешка суза стала у дну тамних веђа."

(Вече)

Љубавна поезија Дучићева особена је и специфична. Нема у њој непосредног доживљаја љубави, нема конкретне жене од крви и меса, ретки су стихови наглашене чулности попут ових из песме Чежња:

"Гола, она чека; а поглед, пун жуди,

Вапије у небо, и страда, и моли!

И док стидно око у небеса блуди,

Чежњом дрхћу прса и удови голи."

Дучићева жена је општа, свевремена и универзална. Она је ближа божанству него човеку, "више закон света, него закон срца" (Симбол); она је "бледа и хладна, као месечина" (Познанство); плод је илузије, "сан о љубави и сан о лепоти" (Песма). И сам ће песник поставити питање: "Жена или машта?" (Моја љубав).

На почетку песме Жена песник ће рећи: "Ја сневам о жени, већој но све жене, чија ће лепота бити тајна свима" - то је жена само њему знана, само је он способан да је разуме и да сагледа њене недогледне лепоте. На крају песме закључује "да је ова жена од истога светлог ткива начињена од кога и болни мој сан о бескрајном."

Жена Дучићеве поезије најбоље је предочена у Песми жени:

"Ти си мој тренутак, и мој сан, и сјајна

Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;

Само си лепота колико си тајна;

И само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека —

Од мог привиђења ти си цела ткана,

Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;

Ти беше мисао моја очарана;

Симбол свих таштина поразан и леден;

А ти не постојиш нит си постојала;

Рођена у мојој тишини и чами,

На сунцу мог срца ти си само сјала:

Јер све што љубимо створили смо сами."

Дучићева поезија о жени и љубави далека је од непосредног живота и стварности; далека од обичног човека, не само по томе што пева о недостижној, хладној, немој и далекој жени, него и по томе што је пуно реквизита господских одаја и аристократске атмосфере.

Станиша Величковић

Интерпретације из књижевности III

Одломци из есеја о Јовану Дучићу из књиге есеја Судбине и људи 1968.

Усамљеник

Одрастао близу Јадранског мора и формиран у орбиту медитеранске културе, Јован Дучић је већи Латин од иједног српскога песника. Не само да су светитељи које он помиње у својим путописима сви одреда католички, него и све што зна о хришћанској вери он зна од Латина. Он се не уноси у православље, које не познаје, и нема никакве радозналости за византијску културу, - он не зна ни за њене архитекте и сликаре, ни за њене песнике и беседнике.

Годинама је живео у Атини, а чини се да није пошао до Солуна или ако је и био у њему, да се није задивио његовој историји, ни' његовим базиликама и мозаицима у њима. Изгледа да није посетио ни Свету Гору, нити зажелео да види Хиландар или ако их је и видео, да их није разумео. Читајући латинске писце, Дучић је у Византији и православљу налазио оно што су у њима видели Латини.

Као и за већину медитеранских људи с почетка овог века, за Јована Дучића светску историју представљају античка Грчка, ренесансна Италија и модерна Француска. Нико у српској књижевности није с толиким заносом говорио о Атини, Риму и Паризу, нити се тако дивио хеленској и латинској култури. У старих Хелена, који су, по њему, највећи и најхуманији народ на свету, не зна се шта више воли, земљу или историју, ни шта више у њих цени, мудрост или уметност.

Размишљајући о разним категоријама лепог, он каже: "Лепо, то је ипак оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињена у хармонију." И додаје, да не останемо необавештени, као што није ни он: "Осим лепог на грчки начин, постоји и бизарно као лепо, и снажно као лепо. И примитивно као лепо, и дивљачко као лепо." Он се одлучио: "Али апсолутно лепо, то је само оно грчко, и дефинисано: лепота у хармонији." Дучићево схватање уметности и добрим делом, људског живота, првенствено је класично и паганско.

Књижевни рад Дучићев текао је истим поретком и логиком којом је текао његов живот. Почео је, у младости, сентименталним монолозима о жени, о љубави и природи, а продужио живописним сликама галантних људи и обичаја барокног Дубровника и достојанствених личности и призора српског царства. Увек у покрету и тражењу, изишавши у зрелости из природе и себе, упутио се, у поезији, у филозофију љубави и смрти, у путничким писмима у откривање лепоте и историје света. Неподмитљив и једнак себи, своје писање је завршио као и свој живот - дијалогом који је, усамљен и невесео, водио с Богом.

С временом, песник Дучић није опадао, као што бива с песницима; своја најбоља дела он је дао не на почетку, него на крају свог рада. Сам се одрекао свих песама - не ни малобројних - које је објавио пре него што је имао тридесет година. Његови први стихови и нису значајни за његову и нашу поезију; значајни су за нашу прошлост.

Прве своје циклусе, Сенке по води и Душа и ноћ, Дучић је писао за студентских дана, у туђини, у Женеви и Паризу - они су израз колико његов толико његове околине и његове лектире.

У раним својим песмама, више декоративним и сентименталним него осећајним, Дучић је песник љубавне игре, не љубавних срећа и несрећа - он више хоће да се види но да се исповеди. Јесте да он у својим стиховима често плаче, и не само он, него још више његова драга, која плаче "сву ноћ и дан цео". И јесте да нас - из бојазни да не останемо у недоумици - песник уверава: "У свакоме стиху има суза јада, у сваку је строфу легло срце цело." Али ни ту најаву песникову, ни његове јаде и сузе не треба схватити дословно: више него израз аутентичног бола, оне су декор љубави. Те Дучићеве "мирне песме осенчене јадом", та поезија "мирна као мрамор, хладна као сена", која је "тужна са сопствених јада", настала је у срећно доба, не у несрећно - срећно за песника, који је проводио с њима младост у дивним студентским градовима, и срећно за Европу, која је, мирна и моћна, живела у изобиљу. Више створени но рођени, и више смишљени но проосећави, ти стихови су мање живот но што су књижевност. У њима дан очајно тиња, ветар цвили, чесме плачу, у песника је око суморно и суза мутна, али бол песников је већи на речима но у срцу - те песме нису толико лични говор колико начин савременог поетског казивања.

Више ласкаве но искрене и више дискретне но интимне - пре писане за читаоце у иностранству него код куће - Сенке по води и Душа и ноћ су ванредно значајне, али не и репрезентативне песме српске књижевности и Дучићевог књижевног дела - то је више велика литература него велико песништво. Одјек салонских удварања, не истинских драма, и рефлекс нарцисоидних огледања, не самопосматрања, састављене од лепих речи и још лепших слика, оне нису толико поезија колико поетска атмосфера. Писане ради тога да буду читане у малом скупу пред женама у вечерњој тоалети и пред људима у смокингу, за читаоце који не знају за смокинг и камин, те песме су неме. Избледеле на сунцу живота, оне имају ту јасну страну да чувају игре које се више не играју и млада лица на портретима наших старих којих више нема.

Значај Дучићевих песама написаних између 1900. и 1908. није толико естетички колико историјски - с њима се у српској поезији, и временски и суштински, свршава један и настаје други век. Оне обележавају прекид с фолклором и с песништвом Средње и Источне Европе - с њима српска поезија улази у орбит француског песничког сентимента и француског начина казивања.

Више производ интелекта него осећања, та поезија је рационализована, више прорачуната и смишљена но спонтана. Љубав у њој није само осећање, већ и мисао, жена није само биће, већ и судбина, однос жене и човека је више сложен но драматичан. Говор песнички, речник, ритам, из основа је нов. После динамичног казивања револтираног Ђуре Јакшића и речитатива занесеног Лазе Костића, а после умилне кангилене Војислава Илића, дистанцирани Јован Дучић доноси достојанствени александринац и отмени сонет. Дотад ниједан наш песник није, као он, слушао "у мргрној љубичастој ноћи где шуште звезде", ни чуо "те речи лишћа и тај говор вода", "ветрова песму и музику кише", нити је ко пре њега видео "прах сребрних звезда", "пурпурну кишу из јутрењег свода", нити је ко написао: "Врти су мрели с болним нестрпљењем". То су не само нове речи него и нов сензибилитет. Колико је песнички говор сав у симболима и сликама, толико је духовна радозналост сва у слутњама. Ако то није велика поезија, то је велик стил.

Хладан и меланхоличан песник љубави, који о њој више мисли но што је доживљава, Јован Дучић је ведрији и топлији као песник Јадранског мора и његових обала. У поређењу с другим нашим песницима који говоре о природи, он је друкчији и по мотивима и по осећању. После суморних јесени и мрачних зима, после громова и олуја, планина и стена, којима су испуњени стихови романтичарских и реалистичких песника, Дучић уноси у српски пејзаж дискретну тишину и велику светлост. Ни у чијим стиховима нема толико сунца и неба, толико сјаја и пространства као у његовим Јадранским сонетима. У Дучићево време, кад за већину Срба, Јадран није био реалност него сан, ти стихови су били више него песме - били су откриће.

Као песник природе, Дучић не налази само њене видљиве лепоте него и њене тајне, он не само да казује него и сугерише, и он не иде у природу да ужива у њој, него да у њој размишља - она је за њега колико музика и слика толико загонетка. Нема, не бољих, већ нема ни других приморских пејзажа у српској поезији од Дучићевих Јадранских сонета.

Као и сви велики песници, Јован Дучић није живео само у садашњости, него и у прошлости. Увек различит, он, и тада кад залази у прошлост, залази у друкчију него други. Њега у нашој прошлости не привлаче дани пада него успона; он се сећа наших освајања и победа, не наших пораза; његова велика личност у нашој историји није кнез Лазар, него цар Душан; он тражи тријумф у животу а не у смрти; њега заноси, не монашки Хиландар, него аристократски Дубровник. Никаквих хајдука и никаквих ханџара у његовим песмама. Он не гледа на нашу прошлост очима гуслара, нити има речник и ритам народних стихова. Он гледа на њу очима грађанина, и пева о њој прозодијом модерног песника. У време идолатрије сељака и села, Дучић је у нашу књижевност уносио култ градова и градске културе. Дубровачке поеме и Царски сонети долазили су да сведоче да ми нисмо само сељачки народ - као што и нисмо.

Изузетне по мотивима, Дубровачке поеме су ретке и по томе што су наративне. Ја знам да у наше дане није ништа омрзнуто као нарација у стиховима и да се савремена поезија своди на симболе и фигуре. Али богатство се никад и нигде, па ни у књижевности, није састојало у сиромаштву. Наративна поезија - од Хомера до Пушкина - није мања, ни мање привлачна од дескриптивне и интимне, нити у њој има мање мисли и осећања но што их има у рефлексивној и симболичној. У нашем песништву, од Бечких елегија Јована Суботића није било духовитијих ни више мисаоних нарација у стиховима но што их има у Дубровачким поемама. Дучић је мајстор да у песми од четири строфе од по четири стиха исприча целу једну људску историју, ведру или драматичну колико и она која се садржи у некој новели или у кратком роману.

Исто толико приче колико песме, Дубровачке поеме својом материјом нису мање за гледање него за слушање - у нашој лирици нема живописнијих слика ни привлачнијих портрета него у њима. По атмосфери, по сценама, лицима, анегдотама, Дубровачке поеме су оно што су галантне свечаности француских и италијанских сликара XВИИИ века, које је Дучић несумњиво видео и њима се инспирисао.

У Дучићевом животу - видели смо - нема ничег наглог ни неочекиваног. Ничега неочекиваног ни наглог нема ни у његовом путу кроз књижевност. Промене с њим и у њему вршиле су се по мери његових искустава, што значи колико постепено толико непрекидно. И књижевна и животна линија Дучићева пењала се вертикално. Међу српским песницима нема никог у чијој би активности била толика раздаљина између првих ситних корака и завршног лета.

Књижевне фазе Дучићеве излазе једна из друге не може бити природније, као што година излази из године. У првој, која настаје после првих покушаја и која иде од 1900. до 1910. по прилици, кад су настале Сенке по води, Душа и ноћ, Јадрански сонети и Дубровачке поеме, којима су се потом придружили Царски сонети и Моја отађбина, Дучић је песник чији је таленат изузетан, али у орбиту националног, не европског песништва. У другој фази, која настаје 1910. по прилици и достиже свој високи домет између 1920. и 1930, кад су настале Јутарње песме, Сунчане песме, Вечерње песме и Песме љубави и смрти, да им се придружи на крају Лирика, Јован Дучић се упутио у песнике светске вредности.

У својој дужој фази, Дучић није више песник "са срцем што није ни срећно ни плачно", нити је његова поезија "тихо бледо девојче што снева". Сад, кад пише стихове, њему је "сва у чудну светлост обучена душа", он сад чује "поклич у дну духа свога, као вест пророчку", он сад осећа где му "благе речи вечитога... пролазе кроз срце и уста". Он је сада исто толико човек колико песник.

Стихови Дучићеви у другој фази нису сликарске дескрипције, ни меланхолична расположења, ни ведре приче, као што су, то, најчешће, бивали у првој. Далеко од снобизма који су му, за живота, толико, пребацивали, а којег је у младости свакако и имао, он сад пише песме у којима нема ни глумљења ни прецизности. Његов свет је сад више унутрашши него спољашњи, песничке теме не ефемерне, већ непролазне, поетски утисак не ефектан, већ сублиман.

Друге мисли и осећања нашли су и друге изражајне форме. Песме су често у кратком метру, говор сажет и спокојан, богат метафорама и рефлексијама, с поентама које звуче као дефиниције у логици и финале у музици. "Лирика је највиши степен метафизике", каже сад Дучић у једном есеју, "лирски песник је филозоф који иде до крајње границе трансцендентног и општег". Песме љубави и смрти и Лирику треба читати полагано и с пуном концентрацијом. У њима је свака реч, у сваком стиху, не потребна, него незаменљива. Међу стиховима у циклусима Сунчане песме и Вечерње песме једва је могућно правити избор. Ако има савршених песама, оне су.

Велики песнички мотиви Дучићеви у другој половини његова живота, то су усамљеност човекова, љубав, тражење вере, помирење са смрћу. У Песмама љубави и смрти и Вечерњим песмама он ништа толико не осећа колико "неизмерне и болне самоће", "горке самоће ове земље", нити шта чује колико сопствене "речи у самоћи очајања", "сетни говор с богом, његов глас у духу". Он покушава да изађе из самоће, ослободи се тамнице живота и порекне смрт. У њега је бесна жеља за лепотама, љубавима, уживањима, победама — он без престанка пева химне светлости и летењу. Не налазећи задовољења у стварности, он га тражи у сновима и химерама, у разговору са природом и дружењу са несталим светом, у огорченој тежњи за непропадљивошћу и вечним трајањем. Номади, Химера, Срца, Завет, Крила, Заборав ненадмашна су казивања о незаситним радостима на путу кроз живот и болу од нестанка.

Усамљен, он би да воли и буде вољен, али све његове љубави су несрећне, и он говори о свима њима, не кад се приближују ни кад су у њему, већ кад престану. Па ни жена о којој он пева није одређена, једна жена, која има своје име и свој живот. Свакако, он није ни волео једну жену, иако у његовим стиховима нема разлике међу њима. Жена у његовим стиховима није личност, него мисао, и она је симбол, а не биће — он не пева о жени које има, него које нема. Ни његова љубав није игра, ни банална срећа и несрећа која долази и пролази, него судбина. Његово певање није само поезија, него и филозофија.

У српској књижевности има ватренијих, нежнијих, мистичнијих љубавних песама од Дучићевих — у Ђуре Јакшића, у Змаја Јована Јовановића, у Војислава Илића, у Диса — али нема дубљих ни одуховљенијих. Има их и полетније написаних и страсније изречених, но нема их које би биле толико сублимне. Дучићеве Песме сутона, Песма тишине, Песма умирања, Последња песма и Песма жени налазе се на врхунцу европског песништва.

Полазећи од свог првог судбинског тренутка, од младости, с њеном највећом срећом, љубављу, Дучић у својој поезији иде до последњег тренутка који га чека — до смрти. Ниједан наш песник није више и дубље размишљао о смрти од њега, који је видео у њој негацију, не само циља и хармоније света него и бога. Ничеанске Песме смрти су јединствене у нас, и по дубини, не само по теми.

На изглед све у светлости, Дучићеве Сунчане песме — међу њима нарочито Ћук, Шума, Сунце, Бор, Ветар, Ноћ, Буква, Мрави — нису само сјајна дескрипција оног што им каже натпис, већ и симболична апотеоза лепоте и мистичне судбине нераздељивог живота и света. Не супротност, већ наставак њихов, Вечерње песме продужују Дучићев монолог људи и ствари на растанку са светом. Сунцокрети, Сета, Песма, Међа садрже сав "горки мирис свега што неста", у неупоредивом контрасту радосног ритма и невеселих мисли...

Несвакидању сажетост мисли и тананост осећања пратило је у Дучића савршенство форме, које он није постизао простим надахнућем. Ни у најранијим годинама он није сматрао да је песма импровизовање. Тражећи од уметника не само таленат него и културу, он је држао да је писање не само занос већ и посао. Близак класичарима свих времена за које је писање тежак интелектуалан рад, он је — као и његов модел Бодлер, као и његов савременик Пол Валери — сматра да поезија треба да почива на раду и рачуну. Критичари и читаоци били су изненађени његовом изјавом да је песник кабинетски радник и учени занатлија на тешком послу риме и ритма. Дучић је имао два разлога да то каже: што је то у многом погледу истина, и што је он то можда више но икоји новији српски писац. Истрајан и методичан, био је крајње критичан према себи. Има српских лиричара који су написали исто толико или и више стихова него он, али нема ниједног у кога би их било толико добрих као у њега — и најстрожа антологија Дучићевих песама износила би, не свешчицу, већ књигу. "Лирска песма је једини род уметнички где осредње значи што и рђаво; и где ништа није добро што није и савршено", каже он на једном месту, да би потврдио на другом: "Песма мора бити савршена, пошто иначе није никаква".

Дуго размишљајући о оном што пише, Дучић је унапред бележио стихове, строфе, па и речи, да би потом од њих правио песму, а није је, понесен осећањем, одједном написао целу. Кад је приређивао своја Сабрана дела, прегледао је у свакој песми сваку строфу, сваку реч. У песми Очи, стих: "Имају глас слутње у гранама бора" изменио је у "имају шум слутње" — једно зато што гране дају, не глас, него шум, а друго да избегне какофонију два с. У циклусима Сенке по води и Душа и ноћ, писаним пре 1908. ретка је песма у којој није, 1929. извршио измене при њеном уношењу у дефинитивно издање својих дела.

"Нема ниједне књиге за коју њен писац мисли да је сасвим готова", каже он сам и додаје: "Најбољи је онај писац који мисли да би свако своје дело требало да изнова напише".

Луцидног интелекта и будних чула, церебралан и медитативан песник, у кога нема осећања које није процеђено кроз сито размишљања, и за кога је закон пропорције главни закон мисли, Јован Дучић је наследник класичара, не романтичара. У њега има и мудрости, и спокојства, и полета, и жара има, али незадрживих осећања, ватре, страсти, нема у њега. Он је ретко узбуђен кад што доживи или види, или кад што открије, и зато ретко узбуђује и читаоца. Њега засењују боје, заносе звуци, заводе жене, одводе у давнину прошли дани и он, озарен и задивљен, засењује и задивљује друге, али их не заноси и не очарава.

Сам Дучић у томе није видео недостатак, него врлину. "Има песама интимних, непосредних, топлих, чак и дубоких, али то није велика поезија", каже он; "песма је савршена кад је пре свега сублимна". У својим књижевним огледима он на неколико места потврђује то осведочење. Сећајући се, свакако, Расина и Гетеа, он каже: "Велики песници су узвишени, али не и интимни; они нас задивљују, али нас не заносе". Не може се (и не треба) порећи да се у Дучићевим стиховима сублимност каткад садржи у блиставим метафорама више него "у мислима и осећањима; кроз осам стихова једне његове песме ређа се поређење за поређењем, од којих се не зна које је лепше, али их је толико и толико разних да живе за себе, а не ради чега су написане. Али ако то једно треба рећи, не треба ни друго прећутати. У Дучића је не скроман, него импозантан збир песама насталих у оном сувереном владању собом и уметничком материјом које је он видео да имају антички Хелени у скулптури, Пијеро дела Франческа у сликарству и Рамо у музици. Јован Дучић није хладан, већ спокојан. Оно што је велико у њега, то није темперамент, коме се ми обично дивимо у једног песника. Велика је његова мирноћа, мисаоност, која не пламти, него светли.

Желећи да о свему што напише постигне "савршенство и последњу реч мудрости и облика" — као што сам каже — Јован Дучић је и као песник и као прозни писац изузетно много давао на језик и стил. Лепих стихова има и пре њега — и каквих! — у Његоша, у Ђуре Јакшића, у Лазе Костића, у Војислава Илића; али лепота речи као засебна естетичка категорија улази у нашу књижевност са Јованом Дучићем. Стихови у генерацији наших романтичара — ко није приметио! — пуни су провинцијализама, алитерација, елизија, приповедачка проза у генерацији реалиста пуна дијалеката и вулгарних фраза. У Дучића, не само што ниједна реч није залудна, него је и пробрана, и пробрана не само садржајно, већ и музикално. Сваки израз који има ружан призвук он одбаци, а где постоји могућност алтернативе, одлучује се за племенитију. Каквих ли дивних речи у њега, и у стиховима и путничким писмима! Стазе пуне косоваца; замрли гајић оскоруша; огањ дажди, дажд ромиња; виторог се месец заплео у грање; сијају реке пуне жераве; шума помрчала у сенкама; жути се млади шипраг клена; у небо први козлац гледа — море једно колико лепих толико ретких речи. Нико у Дучићевој генерацији, у којој је било толико изврсних стилиста, није више култивисао језик од њега. Као сликар у бојама, као музичар у тоновима, Дучић је сензуално уживао у речима, у њиховом облику, у звуку. По лепоти речи, песме и путничка писма Дучићева превазилазе све што је у српској књижевности написано.

Милан Кашанин

Јован Дучић

Јован Дучић је започео да пише веома рано (прва песма 1886. године а збирка Пјесме 1901). У току своје педесетогодишње каријере се непрестално развијао и уметнички усавршавао.

У његовом раду се могу издвојити три фазе:

Прва, војиславовска, до одласка у Женеву, у којој се он развија у оквирима домаће песничке традиције, као следбеник Војислава Илића окренут традиционално и немачким и руским песницима.

Друга, парнасо - симболистичка, до Првог светског рата, у којој он радикално раскида са претходном фазом и под искључивим утицајем француске поезије тежи да постигне отменост у избору предмета о којима ће певати и савршенство у форми и изразу (друга и трећа збирка - Песме и Песме у прози - обе 1908. године).

Трећа, постсимболистичка фаза, од Првог светског рата, па надаље, у којој је достигао мисаону и уметничку зрелост. Покретачки принцип тог развоја јесте чежња ка савршенству стваралачка самодисциплина. Враћао се већ објављеним песмама и изнова их преправљао или сасвим одбацивао.

Збирка Пјесме (1901) садржи и стихове из најранијих година. Овај лирски првенац је прави мозаик страних слика и израза. Угледање је очевидно и свестрано: на Војислава Илића од наших, на немачке и руске романтичаре од страних. Утицај Француза је најблеђи. Овлашно присвајање појединости из Игоа, де Лила и Мисеа. Заглавље књиге доноси, један испод другог епитафе Мароа и Љермонтова.

Књигу Пјесме посвећује Алекси Шантићу и Атанасију Шола "у знак најдубље љубави", они су били његови лични другови у Мостару, сауредници у часопису "Зора".

Настојање да се српски језик оспособи за европски лирски израз уношењем "нових осећања" постигнуто је углавном епитетима, глаголима и поређењима. Дучићева употреба описних придева значи, како у његовом стварању, тако и у нашем песништву, овећање лествице боја и звукова, истанчавање крајности. То је уједно доказ и оштровидости у посматрању природе.

Дучић је обратио пажњу метрици устаљених облика – Ередији, де Лилу, Бодлеру и Самену. Сматрао је да се нова садржина може пренети и у старе оквире, једанаестерац и дванаестерац.

Начинио је поделу која не одговара хронологији, али је хтео постићи естетски склад:

• Песме сунца (највећи број антологијских песама) - циклус Вечерње песме и Лирика касни стихови из ове књиге.

• Песма љубави и смрти (жена се јавља као основни покретач надахнућа). Дучићу је жена била искључиво повод да говори о себи или да размишља о темама живота и смрти, о гашењу и пролазности усхићења (није тачно).

• Царски сонети (историјске и родољубиве песме) - Дубровачке поеме (ироничне)

• Плава легенда

Четири књиге изгледају као четири певања једног спева или четири става јединствене песничке симфоније.

Остварује начело да свака велика поезија одговара на три највећа и најважнија питања – о Богу, о Љубави и о Смрти.

У песмама о Богу сматрао је да би велики песник дао израз свему оном чим је човекова душа везана за природу и њене тајне.

У песмама о Љубави казао би све оно што нас везује за ствари и бића у неизмерној лепоти апстракције и снаге.

У песмама о Смрти казао би све слутње о коначном циљу и сву горчину неизвесности на нашем проласку кроз мистерије живота.

Два су основна мотива доминирала стваралаштвом овог песника – природа и љубав.

Увео је у српску поезију нов, савремен однос према животу и свету, и као нико пре њега високо уздигао и развио мотив љубави који је једном страном обухватао жену, а другом природу.

Његова поезија је до 1901. године била више описна. Љубав је била главно осећање које је певао у тој својој младићкој лирици. Окреће се "уметности ради уметности", уметности рафинисаној и идејом и формом, поезији формалне лепоте и симбола. Форма му је у другој свесци Песама (1908. Београд) изгледа важнија од садржине.

Основни тон целе Дучићеве поезије има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева збива се незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова.

Његове омиљене речи које се сваки час понављају су: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, глув, дубок, магла, шум, тама. Дучићеви описи су тако потпуни, импресивни, лепи, да им је мало равних у целој нашој поезији.

Песме о природи заузимају претежни и бољи део његове лирике и носе дах исконског и митског. Природа је сталан, вечит и најсадржајнији мотив Дучићевог песништва.

Писао је и прозу, пре свега прослављене путописе Градови и химере (1930).

Познатије песме Јована Дучића су: Залазак сунца, Химна победника, Јабланови, Звезе, Акорди, Село, Међа, Бор, Песма љубави, Песма тишине, Песма умирања, Песма жени, Последња песма.