Већ сја Кумовска Слама...
Јејина, сва од свиле,
И с ватром у зеницама,
Диже се летом виле.
С целога небосклона
Блисну у једном трену,
Да би по земљи она
Бацила своју сену...
И спази, покрај пута,
Са неког пања трула:
Сав космос да заћута
Да би се она чула.
