Јован Дучић - Песма

Мој добри роде, сви су лагали,

И твој су видик сав помрачили;

За својом срећом само трагали,

И свуда крали и све тлачили.

И место млека, крв су сисали,

У страдањима твојим дугима.

Твоје су светло име брисали,

Да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали,

И с издајником горде тврђаве;

У заклетви те свакој варали,

На води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре,

На губилишту подло пирују,

На буњиштима саде ловоре...

И мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави,

Вапај твој не чују што тугује!

Издајник и сад још у тврђави,

С убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провали,

Свуд су у причест отров ставили...

С лупежом све су новце ковали,

С кривоклетником завет правили.

1943.

Јован Дучић - Нова влада

Славно се друштво опет сврста,

Јутрос имамо нову владу,

И од три прста и с пет прста

Краћих и дужих, то сви знаду.

С ђилкошима су велеможни,

Слободу сви да бране кољем!

Сви ће да буду у злу сложни,

И закон бране безакоњем...

Програм је „братско измирење“,

И равноправност у злу сваком:

Бич нов за ново јавно мнење,

Сталност на путу наопаком.

Државни буџет без покрића.

Савршен тријумф равнотеже.

Министар сваком познат кића,

Што само златна јаја леже.

Од сад ће ићи како ваља:

Немају зашто да их криве,

Сви ће да умру за свог Краља.

А сви за новац да поживе.

1943.

(„Американски Србобран“,

31. јула 1944.)

Јован Дучић - Сатира

Знамо вас добро, профитери,

И вас по врху и вас доле —

Увек неверне свакој вери,

Увек с презрењем за све боле.

Знамо вас добро профитере.

И децу нишчих, о Господе;

За сваки полет с пуно мере,

У свако вино с мало воде.

За сваку светлост ви сте слепи,

Само у тмини прогледате;

Од свега су вам дужи џепи,

Тачни сте сви у црне сате.

Својих решења и идеја,

Својих начела имате и ви —

Кад год се неком руши стреја,

И гаси свећа где ко живи.

Све се купује и све прода.

Увек сте тачни за пазаре:

Кад је на тргу и част рода,

И тријумф нов и славе старе.

Крај локве крви мученика,

И ту имате своја мнења...

За компромис је ваша клика,

И у мрак задњег поколења...

Док наше врте мори слана,

Вас мирно сунце и сад греје:

Вама је тешко без кишобрана,

А лако вам је без идеје.

1943.

(„Американски Србобран“,

28. септембра 1943.)

Јован Дучић - Француској

И наше племе очајно зебе

На овој леденој киши:

Нису Лавали сви код тебе,

Имамо и ми свој Виши.

Увек је дошла гора смена,

Увек туђ жбир на стражи!

Глупост је тврђа од свих Вердена,

А Верден слабији од лажи...

Место хероја, трговци фразе

Громкије од свих звона;

Жандари посели Фошове стазе,

И рове свих батаљона.

Сад марсељеза предводи стопе,

И с Марне убојне трубе,

Џелату док се до пања попе

Где главу Француској рубе.

И ми смо луч на другој страни,

Предстража и мач права —

И у нас подли адвокат брани

Што пређе брањаше слава!

И ми имамо те Лавале,

Имамо и твоје Више —

И бруке које не би спрале

Никакве Божје кише.

(„Американски Србобран“,

15. јануара 1943.)

Јован Дучић - Југославија

Април, 1941.

Kосовски хероји, шта мислите за нас,

Без нашег Милоша и честитог цара?

Где су наше војске и заставе данас:

За бродолом беше довољна и бара!

Славни Немањићи, где су ваше куле,

Седам ваших кула гроша и дуката?

Ризнице се ваше у ситно расуле —

На тврђави сва су отворена врата.

Сви наши бунари редом отровани,

У кандилу уље, причест у путиру;

Кроз наше бедеме сви су пути знани

Нашем издајнику и туђему жбиру.

Интригу бестидну идејом су звали,

А лаж под идеал продавали роду;

Борили се стидно велики и мали,

Рушећи законе да спасу слободу...

На трг су срамоте изнели међ свима,

Савест грађанина и понос војника;

Заставе продаше бедним Јеврејима,

Мошти светих краља и крв Мученика.

Јер је клетва ова божанског порекла,

Против нас је пао свирепи мач с неба;

Од Божје је руке рана што је пекла,

Од Божјег је теста мрва црног хлеба.

У тврђави доста издајник и један,

Довољан и кључић од најтврђег града!

Сам Архангел сруши бедем непобедан

С ког застава части прва је што пада.

(„Американски Србобран“,

14. јануара 1943.)

Јован Дучић - Вечној Србији

Чувај се, мој роде, својих странпутица,

Јер пут неизвестан увек је пут вражији.

Не бој се јастреба него кукавица,

Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,

На свакоме углу има их по један.

Презри мудрост глупих и глупост мудраца!

Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,

И као нит златна пробити кроз стену.

Зар храброст полтрона да ти снагу спута,

И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали

За војску убица што ће да их срете:

За гнусно јунаштво оних што су клали

У постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!

Место мач што светли, увек нож што пара!

Борца што се блатом место копљем баца,

Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;

Слободу у сенци туђих бајонета;

Отаџбину целу у пљачци и плену;

У крвавој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.

И реч вероломних и част клеветника!

Носи, роде славни, тај мач без корица -

Знамен крстоносца и Божјег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,

Сам Бог Хефаистос оде за ковача!

И ти, роде српски, знај да никад неће

Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа

Звезда путовођа за далеке путе...

Ветром неба иде мученичка лађа,

Сузе су невиних до неба дигнуте...

1943.

(„Американски Србобран“,

27. јуна 1944.)

Јован Дучић - На обали Неретве

На шкртој овој груди и сувој подини,

Где расте само трње и стена рапава,

Нема ни мрав да дође у гладној години,

Овде и љута змија од глади скапава.

На обали се овој у клетви грцало,

И све молитве никле у сузи патника;

Али ти, света реко, ту беше зрцало

Свакоме нашем плугу и штиту ратника.

И силазећи хучна са црне планине,

Спирала зној са чела и крв на сечиву;

Шумила песму царства и причу давнине;

Хладила косовску рану још незалечиву.

Ти љубичицу појиш у шуми скровиту.

И капљу росе рађаш у жедној латици.

И сав је свод небески у твоме кориту,

И сва звездана кола на твојој матици.

А данас сва румена од крви детиње,

Течеш у море песме и мит о царима:

Заједно стрељаху овде људе и светиње,

Траг су брисали овде новим и старима.

Земљо најлепшим сунцем која си злаћена,

Ни жижак више немаш од твојих светила!

Новом крвнику своме сада си плаћена,

Али и заветом новим опет посветила.

На гладној обали овој куда смо патили,

И од првог се дана са бедом спојили,

Најпре су изроди твоји блатом те блатили,

А издајице твоје крвљу обојили.

Крваве зоре свићу по празним селима,

Крваво изгрева сунце у дивљим хајкама,

А још ти предачких копља има по ждрелима,

О света стара реко славна у бајкама.

Ти вучеш сада овуд сунчане одоре,

У срамне врте подлих и кривоклетцима;

И крв невиних носиш кроз страшне продоре —

А певаш напев славе о нашим претцима.

Никад у море горко твој млаз не увире,

Већ као Млечни Пути сјаји са сунцима!

Нити под небом страшним кап срца умире

Што даје повест земљи и мит врхунцима.

(„Американски Србобран“,

29. октобра 1943.)

Јован Дучић - Лички мученици

Стрељају и сад на свим пољима,

поред свих пута стоје вешала;

Падају бољи све за бољима.

С тлом српским крв се српска смешала.

Кроз ноћ се редом цркве зажаре -

Свеци су с нама злочин поднели;

Свуд по путевима слепи стражаре,

И очи су им други однели.

Свима су беле руке пребили,

Да их у небо не би дизали,

Свету реч српску свуд су требили,

Као хијене крв су лизали.

Свуд су с крстом војске ходиле,

Пратили с цркве звучни звонови;

И с молитвом су вођи водили -

Ора про нобис хуче долови.

А осветник је жртву пратио!

За мучеником иду хероји!

Пут невиних је Бог позлатио:

Само се гробље жртвих преброји...

(„Американски Србобран“,

13. септембра 1943.)

Јован Дучић - Босна

И ови те, Светла, иду да продаду:

Сви те вођи воде од трга до трга!

Само на пазару твоју цену знаду,

Твоју снагу мере по терету кврга...

О земљо створена за светле мегдане,

Увек си на тезги срамних трговаца;

Сви продају твоје краљеве и бане,

Крв твојих синова и завет отаца.

Дрину, поред исте и бразде и сетве,

Између сва плућа у истоме даху -

Две речи из исте молитве и клетве,

Два анђелска крила у истом замаху...

Увек против борца, лупеж од почетка;

Увек у отрову ножи искувани;

И против заставе интрига и сплетка;

Увек од трговаца да те херој брани!

Још везаног воде старца Вујадина,

Пеција и Голуб сад су прах и сена,

Петра Мркоњића покрила је тмина:

Светла је легенда на трг изнесена.

У Романији ће Старина Новаче,

И Пивљанин Бајо у љутом Дробњаку,

Залуд дохватити за зелене маче:

Подли ће се пазар да сврши у мраку!

А у твом су небу све молитве наше,

О вечна предстражо и слави и плачу!

Чиста Божја капљо из заветне чаше,

Светло наше слово писано на мачу!

(„Американски Србобран“,

11. јануара 1943.)

Јован Дучић - На царев Аранђеловдан

За твоју Славу, светли Царе,

Што и сад владаш у нама,

Који чувамо славе старе

У молитви и на струнама!

Али је црно доба за нас

Откад је ово кољено:

Све је на пазар пошло данас,

Све слављено и вољено.

 За твоју Славу, светли Царе,

Нека свак пехар попије —

Јер су спопале путе старе

Змије и љуте шкорпије...

Куда су прошли сви трофеји

С војскама твојим смелима,

Сад стоје слуге и лакеји

Сви с обореним челима.

За твоју Славу, светли Царе,

Царе над трима морима!

Зли жреци данас причест кваре;

Губа је у свим торима...

Над твојим царством мрак се шири,

Ветрови црни дувају:

Сад нашу савест бране жбири,

Лупежи благо чувају.

(„Американски Србобран“,

30. децембра 1942.)

Јован Дучић - Молитва

Помилуј, Свемоћни, невине што гину,

Теби су пружене њине чисте руке:

За Твоју су они пали величину,

На Твој знак принели све сузе и муке.

Свака беше за Те рана која тишта,

А свака реч ехо Твога страшног слова:

А сада ти кличу само с губилишта,

И сад су нам гробља већа од градова.

Благослови, Благи, оне што су пали

Под нож кривоклетца у подножје крста,

Ни велики претци нису друго знали

Тим путем у сенци Твог великог прста.

Благослови, Добри, њихов траг што сјаји,

Трубу мртвих увек пуну Твога даха.

И на вечној бразди њиних корачаји,

Мач мртвих позлаћен златом твога праха.

(„Американски Србобран“,

17. септембра 1942.)

Јован Дучић - Врбас

Носи, српска реко, крв наших синова,

јер крваве реке свуд су наше међе;

Мачеви убица сви су истог кова -

Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у светле ти пене,

Сто пута је за те и пре умирале:

Да је не полочу погане хијене,

Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су победе и заставе наше

Твој велики завет гордости и беса -

Једине у теби што се огледаше,

И једине овде дигле до небеса.

Беше тада славна а сад си и света,

Певај сва крвава кроз њиве и луге.

Наша звезда славе сад и даље цвета:

Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,

Носи реко српска, крв невиних жртви:

Радосне победе хероји нам даду,

Али страшну правду извојују мртви.

20. октобар 1941.

(„Американски Србобран“,

28. октобра 1941.)