понедељак, 2. јануар 2012.

Јован Дучић - Залазак сунца

Још бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.

Опет једно вече ... И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сенци смарагдових гора -
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме.
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.


И ја, коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих бледих усница.
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тада плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би’.

Залазак сунца

Залазак сунца уводна песма из циклуса „Сенке по води”. Објављена је 1901. године, дакле у време када песник прави заокрет у своме певању, окрећући се искуствима и достигнућима француског парнасизма и симболизма. У њој је на најбољи начин извршена синтеза двају мотива - жене (љубави) и природе, али још више: ова је песма експликација песниковог захватања појединачног и општег, конкретног и апстрактног. Она је, најзад, израз суштине филозофије симболизма: да се човек ослободи конкретног и просторно и временски блиског па да се упути у пределе маштаног, далеког и вечног, да из реалне стварности пређе у измаштану стварност (метастварност) као идеалу коме се тежи.

Песма је испевана у четири октаве. То је доста ретка строфа, али су у њој испеване још три песме овог циклуса. Избор октаве није случајан. Дучићево певање одликује наративни тон: у свакој песми, па чак и у сонетима, присутна је прича - ту је неки догађај, личност, амбијент. Дубровачке поеме се посебно истичу наративношћу: свака поема је језгровита новела са упечатљивим портретима и колоритним сликама. Октава омогућава шири захват у простор и време, причу, велики број појединости, амбијент.

Прва строфа садржином се ослања на наслов песме: "бакрено небо распаљено сија", "црвени река од вечерњег жара", "подмукли пожар", "црне шуме старих четинара". То је актуелни, доживљени простор лирског субјекта, обасјан светлошћу, засут јарким црвенилом. У другом делу строфе је далеки простор ("негде далеко") из кога се чује промукли хук воденичког точка тако да се боја и звук стапају у јединствену слику вечерњег доба на заласку сунца. То су све елементи који ове стихове одређују као стихове описне песме. Међутим, строфе које следе оповргавају овај први утисак.

Друга строфа доноси наглу промену: "Опет једно вече..." Овакав почетак изненада прекида описивање из претходне строфе и усмерава пажњу лирског субјекта на оно што је унутрашње, субјективно и релативно: са спољашњег (залазак сунца) прелази се на унутрашње - сећање ("опет једно вече"), слутња, причињавање, замишљање ("и мени се чини") и улазак у нови простор ("негде далеко, преко трију мора") сличног тренутка ("при заласку сунца") у коме обитава непозната жена. Тако се из постојеће (актуелне) стварности прешло у замишљену стварност - метастварност. Та стварност је слична сну: сва је у обрисима и слутњама, прозрачна и нејасна, недодирљива. Она је таква из више разлога: зато што је производ замишљања (визије), зато што је сагледана "при заласку сунца", "у сенци", "на домаку ноћи, тишине и таме". И жена, која се налази у овом простору, не може се сагледати јасно и разговетно, него само као силуета у простору. Зато је она усамљена, бледа, тужна, непозната. У тој усамљености, у додиру "ноћи, тишине и таме", туга ове жене је тешка, бескрајна и вечна. Сада је јасно да је слика заласка сунца из прве строфе само подстицајни ефекат за настајање низа асоцијација простора и времена нове метастварности. Као да је песник Дучић овде ишао трагом Малармеових речи: "Не описивати саму ствар него ефекат који она производи". Залазак сунца је само повод да започне стварање визије друге стварности у којој ће се остварити идеја о вечитом трагању за љубављу и утехом. Отуда и разлика у ритму: искази прве строфе теку у брзом ритму, напетост исказа је стална, смиривање долази тек завршетком осмога стиха. У осталим строфама ритам је успоренији: свака строфа се састоји од по три синтаксичке целине, са по три спуштања интонације и три предаха. Преко описа актуелне стварности прешло се брзо; опис метастварности тече успорено, истичу се поједине предметности, наглашавају емотивна стања и расположења.

Трећа строфа је развијање мотива из претходне строфе: то је опажање ширих просторних детаља који окружују жену: вртови, океан, јата галебова, доцветале руже, Сфинкс, залазак сунца. У том простору присуство жене предочено је само исказом "Док она плаче..." Атмосфера простора је у складу са емотивним стањем жене: мртве доцветале руже, тужна песма снова, ћутање Сфинкса, уморан залазак сунца.

Четврта строфа је садржински најсложенија јер се састоји из три сегмента. У првом је уверење лирског субјекта да је стално у мислима "непознате жене", да му је она верна "ко самрт", да пати и чезне за њим. У другом је страх од разбијања илузије "Ах, не реците ми никад: није тако, ни моје срце да то лаже себи"). У трећем је уверење да се никада не би утешио ако би се илузије распршиле. У овој строфи је "разрешење" песме, разрешење њенога смисла, али и суштина Дучићевог певања о жени и љубави. Реч је овде о човековој вечној потреби за љубављу и његовој тежњи да досегне љубав. Љубав је стварност, али је љубав и илузија. Недостатак љубави надокнађује се сањарењем, размишљањем, сећањем, визијама. У љубав се верује, нада увек постоји и подржава човека. У визијама се стапају прошлост и будућност, доживљено и недоживљено, остварено и жељено. Зато у Дучићевој поезији толико визија љубави, толико жена сатканих од привиђења, рођених у његовој "тишини и чами" и онај његов стих који звучи као дубока истина: "Јер све што љубимо створили смо сами".

Песма Залазак сунца је израз сталне људске потраге за љубављу и утехом. Тражено се увек налази у далеком и скривеном; ако се оно и не нађе, тражење је ипак имало сврхе јер је одржавало наду, а нада је одржавала свест о смислу живљења. Одсуство наде би онемогућило опстанак у апсурдностима свакодневног живота. У овом контексту је и разумљив вапај с краја песме: "Не реците ми никад: није тако".

Станиша Величковић
Интерпретације из књижевности III