Он је сејао и певао, и сејао и певао. Он је сејао црно и бело семе свога сна. Топли пролетњи ветрови су мирисали, и благе априлске кише уливале се у његове сребрне бразде. Пустиња ће се после тога покрити цвећем и руменим плодовима. Свуд ће бити класје до појаса и шуме до неба.
И он је ишао све даље за сунцем и звездама, и сејао у пустоши и певао у тишини. Није се освртао иза себе, и не би више знао пут да се врати на своје огњиште.
Није мислио да ли ће ветар однети семе у реку, и јутарњи мраз побити младе клице. Није мислио да ли ће доћи црне и беле птице и позобати у сјајним браздама црно и бело семе. Он је ишао све даље, и сејао, и певао.
Али кад се његов глас угасио и рука малаксала, и кад је пошао да се врати откуд је дошао, он се изгуби у мору свог класја која је сам посејао, и у помрчини шума које је сам подигао... Између њега и целог света стајала је сад, високо до неба, отровна вегетација његовог сна.
