У његовом раду се могу издвојити три фазе:
Прва, војиславовска, до одласка у Женеву, у којој се он развија у оквирима домаће песничке традиције, као следбеник Војислава Илића окренут традиционално и немачким и руским песницима.
Друга, парнасо - симболистичка, до Првог светског рата, у којој он радикално раскида са претходном фазом и под искључивим утицајем француске поезије тежи да постигне отменост у избору предмета о којима ће певати и савршенство у форми и изразу (друга и трећа збирка - Песме и Песме у прози - обе 1908. године).
Трећа, постсимболистичка фаза, од Првог светског рата, па надаље, у којој је достигао мисаону и уметничку зрелост. Покретачки принцип тог развоја јесте чежња ка савршенству стваралачка самодисциплина. Враћао се већ објављеним песмама и изнова их преправљао или сасвим одбацивао.
Збирка Пјесме (1901) садржи и стихове из најранијих година. Овај лирски првенац је прави мозаик страних слика и израза. Угледање је очевидно и свестрано: на Војислава Илића од наших, на немачке и руске романтичаре од страних. Утицај Француза је најблеђи. Овлашно присвајање појединости из Игоа, де Лила и Мисеа. Заглавље књиге доноси, један испод другог епитафе Мароа и Љермонтова.
Књигу Пјесме посвећује Алекси Шантићу и Атанасију Шола "у знак најдубље љубави", они су били његови лични другови у Мостару, сауредници у часопису "Зора".
Настојање да се српски језик оспособи за европски лирски израз уношењем "нових осећања" постигнуто је углавном епитетима, глаголима и поређењима. Дучићева употреба описних придева значи, како у његовом стварању, тако и у нашем песништву, овећање лествице боја и звукова, истанчавање крајности. То је уједно доказ и оштровидости у посматрању природе.
Дучић је обратио пажњу метрици устаљених облика – Ередији, де Лилу, Бодлеру и Самену. Сматрао је да се нова садржина може пренети и у старе оквире, једанаестерац и дванаестерац.
Начинио је поделу која не одговара хронологији, али је хтео постићи естетски склад:
• Песме сунца (највећи број антологијских песама) - циклус Вечерње песме и Лирика касни стихови из ове књиге.
• Песма љубави и смрти (жена се јавља као основни покретач надахнућа). Дучићу је жена била искључиво повод да говори о себи или да размишља о темама живота и смрти, о гашењу и пролазности усхићења (није тачно).
• Царски сонети (историјске и родољубиве песме) - Дубровачке поеме (ироничне)
• Плава легенда
Четири књиге изгледају као четири певања једног спева или четири става јединствене песничке симфоније.
Остварује начело да свака велика поезија одговара на три највећа и најважнија питања – о Богу, о Љубави и о Смрти.
У песмама о Богу сматрао је да би велики песник дао израз свему оном чим је човекова душа везана за природу и њене тајне.
У песмама о Љубави казао би све оно што нас везује за ствари и бића у неизмерној лепоти апстракције и снаге.
У песмама о Смрти казао би све слутње о коначном циљу и сву горчину неизвесности на нашем проласку кроз мистерије живота.
Два су основна мотива доминирала стваралаштвом овог песника – природа и љубав.
Увео је у српску поезију нов, савремен однос према животу и свету, и као нико пре њега високо уздигао и развио мотив љубави који је једном страном обухватао жену, а другом природу.
Његова поезија је до 1901. године била више описна. Љубав је била главно осећање које је певао у тој својој младићкој лирици. Окреће се "уметности ради уметности", уметности рафинисаној и идејом и формом, поезији формалне лепоте и симбола. Форма му је у другој свесци Песама (1908. Београд) изгледа важнија од садржине.
Основни тон целе Дучићеве поезије има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева збива се незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова.
Његове омиљене речи које се сваки час понављају су: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, глув, дубок, магла, шум, тама. Дучићеви описи су тако потпуни, импресивни, лепи, да им је мало равних у целој нашој поезији.
Песме о природи заузимају претежни и бољи део његове лирике и носе дах исконског и митског. Природа је сталан, вечит и најсадржајнији мотив Дучићевог песништва.
Писао је и прозу, пре свега прослављене путописе Градови и химере (1930).
Познатије песме Јована Дучића су: Залазак сунца, Химна победника, Јабланови, Звезе, Акорди, Село, Међа, Бор, Песма љубави, Песма тишине, Песма умирања, Песма жени, Последња песма.
