Њене су очи као двоје деце, обучени у плаво, која се држе за руку, и певају псалам цара Давида.
Њене су усне као две речи библије које је написао пророк кад се вратио и зпустиње у којој је разговарао с Богом.
Њене речи су тихе, и кад она почне да их изговара, то изгледа као падање звезда на језеру Генезарету.
Њен је корак благ, и она иде оборених очију, мислећи на свој златни појас, своје паунове, и хладну месечину коју је једном видела на планини Синис.
Јер је Естира кћи поглавице из мога племена, из царске лозе.
И док ја стражарим ноћу пред њеним шатором, умирући од пожуде, она спава држећи међу прстима два сребрна цвета јасмина.
