Били су зашли влашићи и месец, и била је поноћ. Гроб Спаситељев белио се у провидној тмини, и око њега су лежали римски војници. У врту, у коме је било пуно сикомора и тамариса, било је мирно. Мирис јасмина мешао се са љубичастом светлости ноћи у којој је спавао мртви син Божји.
Војници су били поспали. Њихово оружје и шлемови светлили су око гроба. Њихово дисање губило се у напорном дисању ствари и биља, које се чује у ноћи када зађу влашићи и месец.
Само један војник, најмлађи од свију, није спавао. Он је слушао ноћ, и мислио на Лидију, на малу и лепу Лидију с ону страну песка и мора, у једном рибарском селу на жутом Тибру; на Лидију са уснама које су имале боју пољупца, и очима које су имале боју страсти; на Лидију са којом је проводио дане прве младости, он плетући своје мреже, а она плетући своје котарице.
Мислио је сад овде на њу, Анкус Марцелинус, син Кајусов, и узео је за руку, оборио је на свој штит, и бацио се на њена влажна прса. И док све спава, он је ухватио за бело грло, зарио јој дубоко зубе у њ, дубоко, да је ударила крв, и она се почела кидати у страсти, боловима, пожуди. Затим јој је нашао мала уста, распаљена у руменој грозници, и притиснуо на њих један пољубац, само један, али бесконачно дуги крвав. Видео је у том часу замркли Тибар на чијој је матици пливао велики штит јулског месеца.
Ноћ је овде међутим бивала све љубичастија; звезде су залазиле; у даљини се дизао мирни и дуги шум, као хујање шуме или хујање воде... Гроб Спаситељев лежао је поред њега, неопажен и миран, у тишини.
