Зизема има трбух као штит царев о који се разбију сви јуриши непријатеља.
Брадавице су на њеним грудима као две крупне капи крви рањене лавице.
У њеним зеницама горе широке ватре као пожар у којем је непријатељ спржио сву нашу жетву од Шаса до Гамаре.
Њено тело се повија од кључева крви као река Атарис која је пуна змија.
Али кад под вече прође испод њених вртова неко пурпурно једро и зачује се нека тужна свирала —
Она заплаче нежно као кошута коју је пробудио зрачак месеца у шуми.
