Ноћним путем, белим и прашљивим, враћао се светац из града у планину где је била његова колеба. С њим је ишао само његов мршави магарац који није јео ништа цео дан док је светац говорио учећи људе милости и страху од Бога, а не добивши ни сâм ни од кога ни парче хлеба.
Дух светитељев био је испуњен великим истинама, и он није осећао да посрће од глади. Близу једног раскршћа виде како се откиде с неба једна звезда, сиђе с планине и пређе реку, и причека га на раскршћу.
Душа светитеља озари се њеним сјајем, и он блажено пружи руку којом је цео дан указивао на Бога. Звезда сиђе на његов длан и обасја целу ноћ.
Светац се баци на земљу пред тим знаком с неба, и затим се крену за звездом која се истим путем врати у небо.
Сутрадан су га пролазници нашли мртвог крај пута с дланом који је још био отворен. Повели су весело његовог магарца који се целу ноћ напасао и сад радосно потрчао за њиховом магарицом. На длан старца оставили су пажљиво камен да не постане вукодлак и да не помори околину.
