Велико веће донело је закон да чланови убогог племства могу просити по граду, али са маском на лицу. Исти дан је на тајна врата изишла Луца из своје мраморне палате у којој није било више хлеба. Под маском на лицу отишла је да стане на мост који дели град од предграђа.
Била је прикрила своје велике сјајне плаве косе које блистају као празнични краљевски огртач и по којима би је познао цео град. Пружила је ка гомили своју у црну рукавицу обучену ручицу на чијем је длану било исписано да ће последњи потомци кнежева и победиоца код Епидаура бити просјаци.
Пучани су на тај длан остављали сребро а властелини злато. Првог дана је познала у гомили дароваоца једног племића који је био друг њезиног детињства, када је са широких тераца пуштала птице да по њиховом лету види ко ће од њих двоје бити срећнији. Другог дана је примила милостињу другог племића који није имао десну руку јер је изгубио у једном од многих двобоја на којима се борио због ње. Они је нису препознали.
Али трећи дан је примила милостињу од једног властелина који беше први човек пред ким напречац затрепери и њено срце и њена дојка. Она није знала ко је он. Али је задржала његов златник који јој је требао да купи неколико капи отрова. Сутрадан, тридесет племића у црном носили су на рукама ковчег на коме су били грбови кнежева и победиоца код Епидаура, и у коме је лежала Луца, покривена својом плавом косом, која је блистала као празнични краљевски огртач.
