Из Цавтата
Зарасло острво у шуми олива,
Ко црн галеб лежи насред морских вала.
Док вечерња магла изнад немих жала
Пада, ко заборав, нечујна и сива.
Пенуши се талас и мирно целива
Слано црно стење на рубу обала.
Видим врх звоника; то црквица мала
Вири из маслина, топола и ива.
Опет ноћ без мира. И сад из далека,
Вечерњега звона кад се чује јека,
Помињем те с болном сузом што се рони.
Нем, на изгубљеном валу, насред воде,
Прве сенке ноћи док расту и броде...
А с острва тужно звони, звони, звони...
