(Одломак)
У љубави се осећа више него што треба, пати више него што мисли, сања
више него што се живи, и каже и оно у шта ни сами не верујемо. У љубави
се нарочито испитује свака појединост, сваки покрет, свака реч, поглед,
алузија. Заљубљен човек је мистик који живи од привиђења, који верује у
чудеса, који не верује нионо што је очевидно, који се бори с фантомима,
који измисли највећи део својих срећа и несрећа, и, најзад, који
изгради планове без сразмера и без логике, сасвим противно свему како би
радио да није заљубљен. А колико заљубљени живе у опсесијама и у
полулудилу, види се тек кад се такви заљубљеници најзад охладе, и
отрезне, и поврате себи. Заљубљени се данас очајно воле, као што сутра
могу да се очајно омрзну без стварног повода, као што су се и заволели
без стварног повода.
Ни заклетва заљубљених није за њих имала судску вредност. "Добро пази,
сине мој, да никад свој разум не жртвујеш за љубав једне жене", каже
Креонт у Антигони. А Плутарх, говорећи о Антонију и Клеопатри, пет
векова после таквог Софокловог песимизма, каже о љубави: "Душа
заљубљеног човека живи у туђем телу."
Заљубљени човек мисли да увек воли први пут, иако је пре тога сто пута
волео; а догађа се чак да верује како је одиста само овај пут истински
волео.
Љубав је најчешће једно велико маштање, јер смо измислили све врлине код
жене коју волимо, и уобразили да су све среће могућне, и закључили да
су све препоне ситне и незнатне. Човек који воли све жене, није заљубљен
у женскост колико је у женскост заљубљен човек који воли једну једину
жену. Да човек одиста воли постојано само једну једину жену, потребна је
машта која иде у привиђење и прелази у лудило. Тако су песници, као
људи од маште, увек били велики страдалници у љубави. Али су песници у
љубави искренији него сви други људи. Анакреон каже: "Ако можеш да
пребројиш лишће у шуми, или песак у мору, онда ћеш моћи пребројати и
моје љубави."
Љубав је озбиљна и света ствар, али су заљубљеници - зачудо - увек
смешни за све остале људе. Довољно је да вам неко исповеди да је
заљубљен, па да му у вашим очима падне цена.
Жена не зна да поштује, него да воли. Жене не траже ни да ви њих
поштујете, него да их волите. Поштовање за њих значи одсуство сваке
љубави, нешто хладно и из главе, а не нешто преосећајно и из душе. Оне
верују да неког треба најпре волети, како би га затим истински
поштовале, а људи мисле обратно. Жене мисле: где је много поштовања, ту
је мало љубави. Жене имају сталну потребу да буду вољене, и кад оне саме
не воле, и зато се често предају и људима који су им иначе физицки
немили.
Жене почну да љубе само онда кад су вољене, или бар кад мисле да су већ
вољене. Иницијатива љубави увек долази од човека. Жена хоће више да буде
вољена, него да сама воли; и више да је желе, него да је воле. Она не
само да прва не воли, него прва и не бира. Човек јој се може наоко и да
допада, али је ретко да га прва заволи. Жена иде више за љубављу
човековом, него за својом природом. Жена може да се занесе за богаташем
или артистом, за војником или спортистом, за лепим или за умним, али се
најзад дадне, често за цео живот, сасвим друкчијем човеку него каквог је
замишљала и желела. Она увек подлегне јачем, а не лепшем и умнијем, ни
бољем и милијем. Ретко која жена виси о руци човека који је био одиста
човек њеног укуса. Падајући пред јаким а не пред добрим и лепим, жена не
разуме дух него вољу, ни лепоту него намеру.
Никад жена и човек не воле једно друго истом мером; као да је природи
било стало само да депонује негде извесну суму страсти без обзира да ли
ће бити правилно подељена на њих двоје, различне по духу, по души, по
темпераменту, по вољи. Има, уосталом један велики број људи који
апсолутно и не знају за осећање љубави, и то кроз цео њихов живот; а има
их који имају смисла за љубав, али јој не дају никакву особиту цену.
Говорити о љубави, то је већ помало волети. Никад жена не говори о
љубави с неким који јој се не свиђа као човек, и којег никад не би могла
волети или пожелети. Има момената кад прва лепа дискусија о љубави с
једном женом, не значи први леп козерски успех, него већ први љубавни
корак. Жена је у овом погледу слична детету, које се на првом сусрету
баца у наручје једном човеку, а од другог човека се устеже, скоро с
очевидном мржњом, значи опет без сваког знака индиферентности. Има
младих жена које кажу да су с неким младим човеком само пријатељи.
Велика пријатељства, то су овде већ мале љубави. Никад жена није
пријатељ с човеком који није мужјак, и којем се не диви као сполу. Може
један човек бити и мудрац, и песник, и војсковођа, али пре свега мора
бити носилац свог спола.
Човек који не поштује жену, не поштује ни љубав за жену.
Има врло мало света срећног у љубави. Највећи део света кад највећма
воли највећма је љубоморан, и зато је неспокојан и често потпуно
несрећан; јер нема среће без спокојства. Али кад човек не воли, он је
несрећан, јер је непотпун. Љубомора је најбруталнији израз љубави
физичке; уосталом, само су сексуалци љубоморни а једини сентименталци не
знају за љубомору. Сентименталац може да у жену сумња, али он сумња без
гнева и без крајности; а сексуалац жену воли крвнички и може да је
омрзне убилачки, а понаша се према њој разбојнички. У самом погледу
сексуалца пред женом има пуно зверског и насилничког. Љубоморан човек
стварно измисли највећи део својих разлога за несрећу и своју и женину.
Као глад, ни љубав нема очију; али љубомора нема памети. Човек који жену
мучи љубомором, верује да се наплаћује за бол који му је она задала, а
нико га не може уверити да се вара у својој сумњи. Љубомора је зато
један облик лудила. Најбољи доказ, што човек није љубоморан само на
данашњицу, него је љубоморан и на прошлост те исте жене. Довољно је
заљубљеном човеку, који има наклоности за љубомору, да види жену да се
смеје од свега срца, па да не поверује у њену љубав. У ствари, љубав је
једно суморно осећање. "Не тражим да будеш мудра, него буди лепа и буди
тужна", каже песник Бодлер. Љубав направи више несрећних него срећних, и
више беде него радости. Љубав је највеће неспокојство и насиље над
собом и над другима.
Први знак љубави једне жене, то је кад жели да се осами и издвоји из
света. Жена која одмах не напусти своје дотадашње навике, вара и себе и
човека о својој љубави. Један доказ женине љубави, то је култ сваког
васег момента, сваке ваше навике, сваког вашег предмета. Истински
заљубљена жена постаје фетисист. Она, као сврака, чува све што је човек
имао у рукама: његов цветић, слику, оловку, дугме, цигарету, неупаљену
или упола испушену. Она у свему види њега!
Ксенофонт је, напротив, говорио да је љубав ствар слободне воље, јер кад
би лепота имала суверену снагу, она би била лепа за сваког. Ватра,
вели, опржи сваког, јер је у природи ватра да опржи; међутим, у једну се
лепоту заљубе једни, али други поред ње прођу равнодушни. Ако љубав
зависи од наше слободне воље, зашто не престану да воле они који би
хтели да престану; напротив, плачу од бола и робују љубави, чак и они
поносни људи који иначе сматрају ропство за највеће зло; и радо се
лишавају због љубави нечег чега се иначе никада нису хтели одрећи; и
носе своју љубав као болест или оков; и живе у страху да не изгубе само
оног ког воле.
