Мре потоња светлост и постаје смеђа,
Октобарско сунце гасне иза хума...
А твоја је душа пуна болног шума,
Тешка суза стала у дну тамних веђа.
Док у твоме врту дан очајно тиња;
У тамној се сенци расплакале чесме;
Шуми гора, као роса да ромиња,
А у теби хује риме моје песме...
Хује тамне риме, ко мистично врело,
Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада:
У свакоме стиху има суза јада,
У сваку је строфу легло срце цело.
