Села је за стари бели пијанино,
Док у врту споро пада мрак и киша.
Камин осветљава гоблене и ино;
Осећа се мирис ружа и слаткиша.
Слуша седу госпу самац у те сате
Стари кнез Геталдић, њен љубавник први.
О врату му виси крст Анунцијате,
Међ прстима бурмут узбуђено мрви.
Пре триест година... гле и песма иста!
И кнез изљубивши њене очи обе,
Понуди јој руку (традиција чиста!)
Минуше за застор од спаваће собе.
А опрезно тада за њима, у часу,
Два мала и бела Амора с камина
Направише једну невољну гримасу...
Док мрак с кишом пада, сетно, врх џардина.
