Млади учитељ Јован Дучић у Бијељину је дошао између Велике и Мале
Госпојине 1893. године из Сомбора, чим је завршио учитељску школу.
Стигао је са репутацијом даровитог песника, јер је већ сарађивао у
познатим часописима "Босанска вила", "Нова Зета", "Голуб", "Весник".
Почео је учитељовати а онда га у тихој варошици стиже право песничко
усудиште - љубав. На Светосавској свечаности у хотелу "Дрина" упознаје
Магдалену Николић, кћерку рано преминулог Јована Николића, о којој се
бринуо њен деда по мајци, познати бијељински трговац Перо Живановић,
чије је презиме касније додала своме крштеном. Под њим је у "Босанској
вили" објављивала своје песме.
Магдалена је била лепа девојка, тек свршена ученица Трговачке школе. И
планула је страсна, лирска и јединствена љубав између чудесне Семберке и
стаситог Херцеговца.
Судбина је хтела да се Магдалена и Јован убрзо, не својом вољом,
раздвоје. Званично је забежено да су полицијске власти у Бијељини, по
налогу котарског предстојника, у мају 1894. године, претресле стан
младог учитеља Дучића, и том приликом нађене су две његове песме "Ој,
Босно!" и "Отаџбина".
Дучић је одмах морао напустити Бијељину. И своју Магдалену - са којом
се, највероватније, тајно верио претходне године. После прогона из
Семберије Земаљска влада у Сарајеву јуна 1894. године забрањује му
вршење учитељске дужности у свим српским школама у БиХ. Ипак он успева
да добије намештење у манастирској школи у Житомислићу и почиње да се
дописује са својом вереницом Магдаленом. Њихова кореспонденција
настављена је и касније, када је прешао у Мостар, где је од 1895. до
1899. године био учитељ у српској школи. Из Житомислића, 29. новембра
1894. године, песник пише:
"Кад сам отишао из Бијељине и пољубио се с тобом а ја сам се зарекао
Богом и животом да моја уста неће пољубити никог више док тебе не пољубе
као своју. Од тог часа, тако ми Бог помогао, моја уста не дотакоше се
ничега а не као што ми ти рече да се ја љубим. А тим сам се чисто
поносио и то ми беше нешто мило..."
У неким писмима он је назива "једином на свету, рајем у грудима и срећом
сведржећом". Највећи део те Дучићеве кореспонденције сачуван је.
Магдалена се по одласку Дучића закапијала у велику кућу. Много прстију
је било уплетено у ову љубав а испаштали су само њих двоје - ни криви ни
дужни. Никада, изгледа, нису могли једно другом да објасне шта им се,
заиста, све то догодило и зашто је око њих баш све то тако неразумљиво,
непојмљиво. Дучић није дошао својој Магдалени а ни у Бијељину никад
више. А Магдалена га је чекала о много Божића, све до 1956. године,
када се, у дубокој старости, упокојила. Причају, да је годинама, као
сенка, тумарала по тој старинској пустој кући, чекајући Дучића. Да јој
је дошао, можда би му рекла да никада није "наваљивала да се уда".
Посебно не за неког богатог Брчака, нити за Д. К. којег јој Дучић помиње
у једном своме писму.
Чекала га је читав свој век - и није га дочекала. А било је много љубави - на обе стране - а били су млади и лепи.
Кнез песника Јован Дучић - био је Семберац скоро онолико колико је био и
Херцеговац - у равници између две реке танкоћутно је вољен.
И Магина кућа у Бијељини, као и она знаменита у Верони, има балкон - још
једна сличност између бесмртних љубавника: Ромеа и Јулије. Пре неколико
година, тридесетак метара даље од Магдаленине куће, радници Комуналног
предузећа у Бијељини поткресивали су дрвеће - на месту једне одсечене
гране појавио се јасан и препознатљив лик Исуса Христа. То дрво је сада
постало мало светилиште.
О великој љубави двоје песника и сада се у овој равници приповеда.
Родна кућа
У Бијељини, готово у центру града, се и сада налази Магдаленина родна
кућа, доста оронула, нарочито изнутра. У њој је, може се поуздано
закључити на основу њихове преписке, становао и сам песник.
Потврда љубави
Колико је Магдалена волела Дучића потврђује и споменик на гробљу Пучиле.
На камену је уклесано : "Магдалена Николић - Живановић, 1874 - 1957,
сама песник и песника Јове Дучића прво велико надахнуће".
Тихомир Несторовић
26.08.2008. Глас Српске
