Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова -
Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирале:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса -
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.
Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.
20. октобар 1941.
(„Американски Србобран“,
28. октобра 1941.)
