Чини нам се да она, хајдегеровски одређена једна, једина велика песма исијава у Дучићевим лирским циклусима у којима се проговара о метафизичким темама
Тумачења
Равно сто година након појаве Дучићеве збирке Песме (1908), свакако наше најзначајније песничке књиге из прве деценије двадесетога века, нема сумње (а током протеклих деценија и те како их је било) да је њен аутор један од највећих уметника српског стиха. Гледан у целини, његов песнички опус је богат и импресиван, метричка виртуозност и језичка софистицираност у претежнијем броју песама је задивљујућа.
Ипак, над тим опусом лебди једно непријатно питање: која је и где је Дучићева велика песма, она препознатљива, незаобилазна, коју би на помен Дучићевог имена понајпре призвала у свест велика већина читалаца и критичара? Склони смо наиме, никако без разлога, да поједине песнике, оне које називамо класицима, и то махом Дучићеве савременике, везујемо за њихове велике, вероватно и најбоље песме, оне око којих се попут поетичког језгра или мотивског магнета окупљају сва друга њихова остварења, песме које су не само незаобилазне у сваком антологијском избору, него су постале, независно од времена када су настале, врхунска, репрезентативна остварења нашег језика и уметности.
И критичари, говорећи о овим ауторима, обично почињу или своја тумачења завршавају промишљањем тих великих песама, које су углавном и најзахтевније за разумевање – то је Santa Maria della Salute у поезији Лазе Костића, Можда спава за Диса, Светковина Симе Пандуровића, Искрена песма Милана Ракића, а код Црњанског вероватно поема Стражилово. Која би онда била та песма у Дучићевом опусу? Сагласности код тумача и читалаца изгледа да нема – неки би издвојили Јабланове, други вероватно програмски сонет Моја поезија или можда неку од познијих рефлексивних песама попут Повратка, Путника или Натписа.
Као прилог тврдњи да ово питање није нимало произвољно, већ, напротив, задире у срж не само доживљаја и разумевања Дучићеве, него и поезије уопште, стоје два важна аргумента – први, аутопоетички, који је формулисао сам Дучић у једном од својих есеја, и други, херменеутички, који је неку деценију након нашег песника образложио један од најбољих тумача природе песничког језика, филозоф Мартин Хајдегер. Фасцинантан је и неочекиван сусрет Дучићевог и Хајдегеровог размишљања о ненаписаној песми, с тим што први говори из визуре песника а други из перспективе читаоца и тумача. На крају свог бриљантног есеја о Милораду Митровићу, данас полузаборављеном песнику са измака деветнаестог века, Дучић, у духу симболистичке поетике, опширно пише о томе како заправо сваки песник никада не испева своју најлепшу песму. У сталној борби за праве речи које би својом евокативном снагом и музичким струјањем продрле до оног најдубљег у запретеној људској духовности, песник никада не стигне да оствари ту „основну, битну, свеобимну, сверешавајућу” песму. „Зато је”, закључује Дучић, „трагање свих песника за ненаписаном песмом нешто трансцедентно, што и њега самог надвисује и натпева”. Иако уопштени, ови искази несумњиво проистичу из ауторовог личног стваралачког искуства, односно из аутопоетичке свести о (неминовном) изостанку управо своје велике, свесадржавајуће песме. Завршен у својој коначној верзији пред ауторову смрт у Америци 1943. године, есеј о Митровићу објављен је постхумно у књизи Моји сапутници 1951, две године пре појаве познатог Хајдегеровог огледа Језик у песми, о стваралаштву Георга Тракла. У духу своје филозофије, Хајдегер заснива особени херменеутички приступ поезији. Тумачити поезију неког аутора заправо значи трагати, некада и несвесно, за његовом кључном, свесакупљајућом и свепрожимајућом песмом која увек остаје неизговорена. Тумачећи поезију стално се морамо кретати од исказаног ка скривеном, од присутног ка одсутном, од сваке појединачне песме ка оној једној, јединој која стално измиче и тек каткад проговори и зазвучи у неком од стихова и строфа.
Али од којих то строфа и песама треба поћи да бисмо стигли до обриса Дучићеве, овако схваћене, ненаписане песме? Иако у његовим бројним програмским песмама можемо наћи исказе попут оног да су стихови „ехо речи што се нису рекле”, чини нам се да она, хајдегеровски одређена једна, једина велика песма исијава у Дучићевим лирским циклусима у којима се проговара о метафизичким темама, о тајанственом односу овостраног, у коме човек тренутно јесте, и оностраног простора, из кога је потекао и у који се поново враћа. То су понајпре Вечерње песме, настајале (као и Јутарње и Сунчане песме) махом током двадесетих година прошлога века, којима се придружује збирка Лирика из 1943. године (објављена у Питсбургу управо на дан песникове смрти). Ту су најуспелије и најдубље Дучићеве песничке слике. Оне припадају поетици наслеђа симболизма, о којој у истоименој књизи говори Сесил Баура, тумачећи поезију Валерија, Рилкеа и Јејтса где се, као и код позног Дучића, „признаје да негде лежи тајна бића, чији покушај разоткривања песми често даје тон и смисао молитве”. Не само обраћање лирског субјекта Богу или анђелу, него и често присуство упитних форми у синтаксичко-интонационој структури ових Дучићевих песама („Који је сат у свемиру? / Дан или поноћ, шта ли је?” или „Ко чека на међи? О та / највећа тајна што траје”) или пак учестало завршавање реченица троструком тачком, даје Међи, Чекању, Тајни, Путнику или Химери ауру нуминозног, наглашено усмерава кретање песничких слика од чулног, предметног света ка ономе што ту предметност превазилази, ономе што је у исти мах и извор и ушће свеколиког постојања.
Драма бића које у себи носи божју искру, али ипак не може да проникне у противуречну суштину свога творца коме се на крају поново враћа, присутна је у свакој појединачној песми, али њено разрешење, њен први и последњи чин остају непознати. Мноштво питања свој одговор има у оној сверазрешавајућој неизговореној песми. Тајна човековог постојања постепено се у своди на тајну саме речи чије је изговарање краткотрајни прекид између два ћутања. Песнички изговорене речи чувају у Дучићевим позним стиховима нешто суштински неизговорено што остаје „иза међе”, у простору оне једне и једине песникове песме која остаје ненаписана. Та песма постоји у свемоћном и свесадржајном чистом безгласју универзума наслућеном у песми Међа:
„Знам, чува безгласна жица
Све звуке неба и света,
И црна поноћна клица
Све боје сунчаног лета...”
Предраг Петровић
Политика, објављено: 19.04.2008.
