Како време тече тромо и безлично,
И болна се слутња почиње да буди:
Да и осећаји стäре, као људи,
И све једно другом да је тако слично.
Ове бесанице нове, растрзане,
Чини ми се исте као стари боли;
И све нове сузе што малочас проли,
Ко сузе од јуче, ко сузе од лане.
И сва ова љубав коју срце сније
Што се чини тако и млада, и нова -
Све је осветнички фантом старих снова:
Кобни ехо речи изречених прије.
