Ко затвара ваше очи небројене,
Срца, срца, срца? И куда се распе,
Кад се свако од вас затвори и заспе,
Вас свет од свег већи и лакши од сене.
И откуд на ове брегове, куд које
Падате, о срца, као вихор вила,
И сунчате тамна и велика крила,
Безумно пијући све звуке и боје.
У музици свега што око вас тече,
Сва сте увек пуна само вечитога,
А мрете, о срца, срца! И зар стога
Има среће за вас, срца? Једно рече:
„Бескрајне су наше среће небројане,
На тој међи измећ вечног и тренутка:
Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка -
Свет је само оно које у нас стане.“
