Бесконачне твоје очи, млада жено,
Две дуге вечери у пустињи мора;
Две суморне бајке што узнемирено
Имају шум слутње у гранама бора,
Две мирне галије с црним заставама;
Две жене у црном, на молитви, неме;
Две поноћне реке кроз краје од кама;
Два гласника бола који кроз ноћ стреме.
Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,
Које вечном тугом опијене беху,
Свој су простор нашле у њеној чистоти,
А свој чар небески у њеноме греху.
Од суза просутих у велика бдења,
Те бескрајне очи сијају се стога,
Далеким и чудним сјајем усхићења,
Као неке очи што видеше Бога.
Чувају на својој бесконачној мрежи
Све тамне екстазе снова које сања,
Очи непрегледне, на чијем дну лежи
Велика и мрачна сабласт очајања.
