Не прокуни никад то присуство јада,
У вечери глухе, крај мртвог огњишта.
Јер како је празно наше срце,
када Нема у животу да оплаче ништа.
Твој бол беше извор све твоје чистоте;
Он је твоја младост, лепота, и тајна;
Не прокуни тренут који ти све оте:
Само си у патњи постала бескрајна.
И ослобођеној од смрти, без уза
За све око себе - сад нови пут сија:
Кад познамо чари покајничких суза,
Тад постане љубав једна религија.
