Плетем своје гнездо изнад ваше главе,
Топлије од гнезда у орла и ласте;
Ветар отме грану или влакно траве,
А, ко цвет џиновски, оно ипак расте.
Све му мирне звезде светле кад се смркне,
И пуно је сунца, као чаша вина;
Змија на по пута застане да цркне,
Држећ мртви поглед пут наших висина.
У гнезду ће бити све ћутање шума,
И све песме река у јутру кад свићу,
И сав страсни мирис с расцветаних хума -
Докле златно перје расте моме тићу.
Плетем своје гнездо високо над вама,
А још нико не зна место тога гнезда -
Оно иде као што над обалама
Путује у небу изгубљена звезда.
И по мирном путу од мене до Бога,
Иде чудно гнездо, као бајка гола;
А сви звуци отуд што допру до кога,
То је глас још никад нечувеног бола.
