Нестати у нечем које срце воле,
Умрети у нечем бесмртном! Свог мача
Бацити пред ноге неке моћи холе
Што је и од руке херојеве јача.
Бити пред бескрајним узвишеног ситан;
И тражећи горко срећу мећу нама,
Веровати најзад, у час неумитан,
Да је сан порекло свима истинама.
Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни
Циљ свију циљева и свег вечитога!
Рећи своме срцу да је свет бескрајни,
Једно добро за се, ван људи и Бога.
Добро, не знајући да има доброта!
Храбро, не познавши ловор ни измирне!
Чисто, и не чувши да има чистота:
Срце, као сунце, да злати што дирне.
И сјајно и слично само својој мети,
Као озарено сунчаним априлом,
Све путеве сумње тако да надлети –
Не дирнувши земљу другче него крилом.
