То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном
Ескоријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети, пуни
болне носталгије.
Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле
црнобеле, певале су јој неки тамни напев с мора.
Певале су јој, јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје
црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва, да јој могу по цео дан певати о Тузи.
А када је, први пут обучена у белу свилу, са два миртина цвета у руци,
отпочинула под сребрним мрамором, над којим је мрки чемпрес шумио дугим црним
шумом, —
Она зажели да чује један рефрен Среће, само један.
