Ти си лепа наша царица у круни,
С десет дубровачких пажева; и греје
С тебе сјај драгуља што донесе пуни
У Котор бродови с Кипра и Мореје.
Орли од бисера леже по твом скуту,
Крсти по стихару, и сафири вратом;
Мирисе Истока остављаш по путу;
Твога коња воде поткована златом.
Све цркве у царству твоје име зборе,
И наше велможе и наши вазали
Гледају те с чежњом и са страхом дворе.
Док ти гледаш као паж плашљив и мали,
Како једна брига, танка као пара,
Пређе преко чела крунисаног Цара.
