Oлуја, у ноћи, на једном удаљеном предгорју на океану. Муње осветљавају
на стени која из висине обала понире у бездан, црну као очајање, огромно
дрвено распеће, подигнуто ту од морепловаца. Распети Спаситељ држи високо своје
крваве руке пред мрачним просторима.
Громови падају над њим и испод његових ногу, односећи читаве спратове
разбијеног гранита, који се с хуком руше у црну воду што трагично хучи у мраку. У
даљини у хоризонту, дигоше се црвени пламени стубови: то су муње запалиле неку
огромну шуму негде на предгорју.
Доле, испод обронка на коме је старо распеће, чују се болни гласови: као да цео
народ деце мре напијући у стењу и у шкољевима. И као да у тој празној воденој ноћи
пева неки црни хор чија се свирепа песма разбија у неким сводовима од камена. Јаук
је мора болан и страшан, и муње у дивљој радости прождиру небо... То вече изгледа
последње од свију вечери.
Мирно, на стени, стоји огромно распеће. И сваки пут кад севне, сваки пут као да
се отворе оне крваве руке, високо у небу; изгледа да обухватају у своја наручја све
просторе у тој леденој ноћи.
