У пажа Милоша очи од смарагда,
Рука од албастра и власи од лана;
Пауни царице пресрећу га свагда,
Царски лави пију из његовог длана.
Глас му тече као свилен нит, полако,
Певање је дете учило од виле;
Но нико не влада златним ножем тако,
У облаку стреља утве златокриле.
И царичин пажу Милош Обилићу,
Збори са звездама што над градом плове,
И сваки глас земље он слуша без даха.
Али од Косова пође ли прам праха,
Затрепери цело срце соколићу,
Отворе се широм очи смарагдове.
