Писана у Градцу, сликана у Жичи,
У Млецима тешким златом окивана,
Књига о претцима, која царство дичи —
Опет је цар чита три ноћи и дана.
И крупне зенице које помно уче,
Не виде вечери ни пурпурну зору,
Ни кад три војводе донесоше кључе
Града Христопоља на Беломе мору.
И као музика на поноћној реци,
Сва слова певају претке што су били,
Краљеви и писци, војводе и свеци.
И кад склопи очи на тигру и свили,
Император виде како пређе сводом
Страшни сен Немање победничким ходом.
