Дуго се у потоку купа
Јутарња звезда; већ зâри,
А свуд још страшна, и глупа,
И нема апатија ствари.
Прошле су звезде и сати;
И таласи под луком моста;
А сву ноћ ја чеках да сврати
Неког свог незнаног госта.
Сва копља јутра дуж неба,
Сва платна дана по долу...
А обед од вина и хлеба,
И лампа, још на мом столу...
Да ли је могао проћи
Мој праг у замрклој цести?
Чекам и чекам све ноћи
Тог путника с неком вести.
