Са острва Лопуда
Високо у грању мирно горе звезде,
И широка песма мора у тишини
Чује се око нас; и ти гласи језде
Ко да роса пада у сребрној тмини.
У њену сам косу уплетао страсно
Мокре ноћне руже. Путем пуним зова,
Ја јој љубљах цело ово вече јасно
Очи пуне звезда и уста стихова.
Све је шумно, сјајно; и лије из грања
Светлост, ко падање неке беле кише;
Маслинова шума у даљини сања...
А море је пуно звезда, па их њише,
И по жалу немом, празном и без сане,
Котрља их сву ноћ, ко песак и пене...
