У бразду бацих семе кедра,
Те непобедне свете сржи,
Којег у своду неба ведра
Нит олуј сруши нит гром спржи.
У светло јутро тога дана,
Бацајућ семе, рекох: - буди
У мојој бразди крв титана,
Идеја силе сва у груди!
У простор бачен глас што стреми,
Да га небеса буду пуна!
И реч што никад не занеми,
И вечно будна божја струна.
А као песник, ти ћеш бити
Странац у свету и у гори:
Од осама се што усхити,
Од хладних звезда што сагори.
