Певање о природи, жени, љубави, љубавној чежњи и љубавним болима неминовно је пропраћено рефлексијама о наведеним темама, али и о човеку, животу, болу, смрти, људској судбини. Јован Дучић је човек солидног образовања, широке културе, неспутаних видика. Обишао је свет, видео бројне споменике људске културе, доживео лепоте пејзажа. У њему се сабрало искуство човечанства, искристалисала сопствена рефлексија, формирао поглед на свет, живот и човека. Његова медитативна природа дошла је до изражаја у путописним писмима, Благо цара Радована и лирској поезији. Док су филозофске максиме у прози углавном резултат богате лектире, у поезији су то искази настали као резултат дугог размишљања и сазревања: појединачни стихови имају гномску збијеност и вредност исконских истина:
Рањено срце друкчије нам збори! (Хајдмо, о музо)
У једном срцу цио свемир има,
У једној сузи има живот цио! (Хајдмо, о музо)
Како мало треба да се буде сретан,
И сто пута мање да се вечно пати. (Рефрен)
Истина је само што душа проснива;
Пољубац је сусрет највећи на свету. (Песма жени)
У једном срцу цио свемир има,
У једној сузи има живот цио! (Хајдмо, о музо)
Како мало треба да се буде сретан,
И сто пута мање да се вечно пати. (Рефрен)
Истина је само што душа проснива;
Пољубац је сусрет највећи на свету. (Песма жени)
Ако је констатовано да су мотиви природе и мотиви љубави испреплетени, томе се може додати да су сви мотиви увек пропраћени рефлексијама: мисаона супстанца присутна је у свим Дучићевим песмама. Зато се може рећи да се у Дучићевој песми стално преплићу природа, љубав и рефлексија. После Његоша, Дучић је најрефлексивнији српски песник.
Станиша Величковић
Интерпретације из књижевности III
Интерпретације из књижевности III
