Жена, љубав и природа

За певање Јована Дучића карактеристично је прожимање два основна мотива: љубави и природе: када пева о жени и љубави, обе су доживљене у природи; када пева о природи, у њој је жена и њена и његова љубав. Тешко је код Дучића повући границу између песме о жени и песме о природи, између љубавне и дескриптивне лирике:

"Када је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем."

(Познанство)

Предмет његових описних песама су дани и ноћи, зоре и сутони, земља и небо, реке и мора, цвеће и дрвеће, изласци и заласци сунца, светлости и сенке, шумови природе, али сви ти пејзажи насељени су женом - она је непозната, тиха, обузета чежњом и болом:

"Мре потоња светлост и постаје смеђа,
Октобарско сунце гасне иза хума...
А твоја је душа пуна болног шума,
Тешка суза стала у дну тамних веђа."

(Вече)

Љубавна поезија Дучићева особена је и специфична. Нема у њој непосредног доживљаја љубави, нема конкретне жене од крви и меса, ретки су стихови наглашене чулности попут ових из песме Чежња:

"Гола, она чека; а поглед, пун жуди,

Вапије у небо, и страда, и моли!

И док стидно око у небеса блуди,

Чежњом дрхћу прса и удови голи."

Дучићева жена је општа, свевремена и универзална. Она је ближа божанству него човеку, "више закон света, него закон срца" (Симбол); она је "бледа и хладна, као месечина" (Познанство); плод је илузије, "сан о љубави и сан о лепоти" (Песма). И сам ће песник поставити питање: "Жена или машта?" (Моја љубав).

На почетку песме Жена песник ће рећи: "Ја сневам о жени, већој но све жене, чија ће лепота бити тајна свима" - то је жена само њему знана, само је он способан да је разуме и да сагледа њене недогледне лепоте. На крају песме закључује "да је ова жена од истога светлог ткива начињена од кога и болни мој сан о бескрајном."

Жена Дучићеве поезије најбоље је предочена у Песми жени:

"Ти си мој тренутак, и мој сан, и сјајна

Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;

Само си лепота колико си тајна;

И само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека —

Од мог привиђења ти си цела ткана,

Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;

Ти беше мисао моја очарана;

Симбол свих таштина поразан и леден;

А ти не постојиш нит си постојала;

Рођена у мојој тишини и чами,

На сунцу мог срца ти си само сјала:

Јер све што љубимо створили смо сами."

Дучићева поезија о жени и љубави далека је од непосредног живота и стварности; далека од обичног човека, не само по томе што пева о недостижној, хладној, немој и далекој жени, него и по томе што је пуно реквизита господских одаја и аристократске атмосфере.

Станиша Величковић

Интерпретације из књижевности III