Усамљеник
Одрастао близу Јадранског мора и формиран у орбиту медитеранске културе, Јован Дучић је већи Латин од иједног српскога песника. Не само да су светитељи које он помиње у својим путописима сви одреда католички, него и све што зна о хришћанској вери он зна од Латина. Он се не уноси у православље, које не познаје, и нема никакве радозналости за византијску културу, - он не зна ни за њене архитекте и сликаре, ни за њене песнике и беседнике.Годинама је живео у Атини, а чини се да није пошао до Солуна или ако је и био у њему, да се није задивио његовој историји, ни' његовим базиликама и мозаицима у њима. Изгледа да није посетио ни Свету Гору, нити зажелео да види Хиландар или ако их је и видео, да их није разумео. Читајући латинске писце, Дучић је у Византији и православљу налазио оно што су у њима видели Латини.
Као и за већину медитеранских људи с почетка овог века, за Јована Дучића светску историју представљају античка Грчка, ренесансна Италија и модерна Француска. Нико у српској књижевности није с толиким заносом говорио о Атини, Риму и Паризу, нити се тако дивио хеленској и латинској култури. У старих Хелена, који су, по њему, највећи и најхуманији народ на свету, не зна се шта више воли, земљу или историју, ни шта више у њих цени, мудрост или уметност.
Размишљајући о разним категоријама лепог, он каже: "Лепо, то је ипак оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињена у хармонију." И додаје, да не останемо необавештени, као што није ни он: "Осим лепог на грчки начин, постоји и бизарно као лепо, и снажно као лепо. И примитивно као лепо, и дивљачко као лепо." Он се одлучио: "Али апсолутно лепо, то је само оно грчко, и дефинисано: лепота у хармонији." Дучићево схватање уметности и добрим делом, људског живота, првенствено је класично и паганско.
Књижевни рад Дучићев текао је истим поретком и логиком којом је текао његов живот. Почео је, у младости, сентименталним монолозима о жени, о љубави и природи, а продужио живописним сликама галантних људи и обичаја барокног Дубровника и достојанствених личности и призора српског царства. Увек у покрету и тражењу, изишавши у зрелости из природе и себе, упутио се, у поезији, у филозофију љубави и смрти, у путничким писмима у откривање лепоте и историје света. Неподмитљив и једнак себи, своје писање је завршио као и свој живот - дијалогом који је, усамљен и невесео, водио с Богом.
С временом, песник Дучић није опадао, као што бива с песницима; своја најбоља дела он је дао не на почетку, него на крају свог рада. Сам се одрекао свих песама - не ни малобројних - које је објавио пре него што је имао тридесет година. Његови први стихови и нису значајни за његову и нашу поезију; значајни су за нашу прошлост.
Прве своје циклусе, Сенке по води и Душа и ноћ, Дучић је писао за студентских дана, у туђини, у Женеви и Паризу - они су израз колико његов толико његове околине и његове лектире.
У раним својим песмама, више декоративним и сентименталним него осећајним, Дучић је песник љубавне игре, не љубавних срећа и несрећа - он више хоће да се види но да се исповеди. Јесте да он у својим стиховима често плаче, и не само он, него још више његова драга, која плаче "сву ноћ и дан цео". И јесте да нас - из бојазни да не останемо у недоумици - песник уверава: "У свакоме стиху има суза јада, у сваку је строфу легло срце цело." Али ни ту најаву песникову, ни његове јаде и сузе не треба схватити дословно: више него израз аутентичног бола, оне су декор љубави. Те Дучићеве "мирне песме осенчене јадом", та поезија "мирна као мрамор, хладна као сена", која је "тужна са сопствених јада", настала је у срећно доба, не у несрећно - срећно за песника, који је проводио с њима младост у дивним студентским градовима, и срећно за Европу, која је, мирна и моћна, живела у изобиљу. Више створени но рођени, и више смишљени но проосећави, ти стихови су мање живот но што су књижевност. У њима дан очајно тиња, ветар цвили, чесме плачу, у песника је око суморно и суза мутна, али бол песников је већи на речима но у срцу - те песме нису толико лични говор колико начин савременог поетског казивања.
Више ласкаве но искрене и више дискретне но интимне - пре писане за читаоце у иностранству него код куће - Сенке по води и Душа и ноћ су ванредно значајне, али не и репрезентативне песме српске књижевности и Дучићевог књижевног дела - то је више велика литература него велико песништво. Одјек салонских удварања, не истинских драма, и рефлекс нарцисоидних огледања, не самопосматрања, састављене од лепих речи и још лепших слика, оне нису толико поезија колико поетска атмосфера. Писане ради тога да буду читане у малом скупу пред женама у вечерњој тоалети и пред људима у смокингу, за читаоце који не знају за смокинг и камин, те песме су неме. Избледеле на сунцу живота, оне имају ту јасну страну да чувају игре које се више не играју и млада лица на портретима наших старих којих више нема.
Значај Дучићевих песама написаних између 1900. и 1908. није толико естетички колико историјски - с њима се у српској поезији, и временски и суштински, свршава један и настаје други век. Оне обележавају прекид с фолклором и с песништвом Средње и Источне Европе - с њима српска поезија улази у орбит француског песничког сентимента и француског начина казивања.
Више производ интелекта него осећања, та поезија је рационализована, више прорачуната и смишљена но спонтана. Љубав у њој није само осећање, већ и мисао, жена није само биће, већ и судбина, однос жене и човека је више сложен но драматичан. Говор песнички, речник, ритам, из основа је нов. После динамичног казивања револтираног Ђуре Јакшића и речитатива занесеног Лазе Костића, а после умилне кангилене Војислава Илића, дистанцирани Јован Дучић доноси достојанствени александринац и отмени сонет. Дотад ниједан наш песник није, као он, слушао "у мргрној љубичастој ноћи где шуште звезде", ни чуо "те речи лишћа и тај говор вода", "ветрова песму и музику кише", нити је ко пре њега видео "прах сребрних звезда", "пурпурну кишу из јутрењег свода", нити је ко написао: "Врти су мрели с болним нестрпљењем". То су не само нове речи него и нов сензибилитет. Колико је песнички говор сав у симболима и сликама, толико је духовна радозналост сва у слутњама. Ако то није велика поезија, то је велик стил.
Хладан и меланхоличан песник љубави, који о њој више мисли но што је доживљава, Јован Дучић је ведрији и топлији као песник Јадранског мора и његових обала. У поређењу с другим нашим песницима који говоре о природи, он је друкчији и по мотивима и по осећању. После суморних јесени и мрачних зима, после громова и олуја, планина и стена, којима су испуњени стихови романтичарских и реалистичких песника, Дучић уноси у српски пејзаж дискретну тишину и велику светлост. Ни у чијим стиховима нема толико сунца и неба, толико сјаја и пространства као у његовим Јадранским сонетима. У Дучићево време, кад за већину Срба, Јадран није био реалност него сан, ти стихови су били више него песме - били су откриће.
Као песник природе, Дучић не налази само њене видљиве лепоте него и њене тајне, он не само да казује него и сугерише, и он не иде у природу да ужива у њој, него да у њој размишља - она је за њега колико музика и слика толико загонетка. Нема, не бољих, већ нема ни других приморских пејзажа у српској поезији од Дучићевих Јадранских сонета.
Као и сви велики песници, Јован Дучић није живео само у садашњости, него и у прошлости. Увек различит, он, и тада кад залази у прошлост, залази у друкчију него други. Њега у нашој прошлости не привлаче дани пада него успона; он се сећа наших освајања и победа, не наших пораза; његова велика личност у нашој историји није кнез Лазар, него цар Душан; он тражи тријумф у животу а не у смрти; њега заноси, не монашки Хиландар, него аристократски Дубровник. Никаквих хајдука и никаквих ханџара у његовим песмама. Он не гледа на нашу прошлост очима гуслара, нити има речник и ритам народних стихова. Он гледа на њу очима грађанина, и пева о њој прозодијом модерног песника. У време идолатрије сељака и села, Дучић је у нашу књижевност уносио култ градова и градске културе. Дубровачке поеме и Царски сонети долазили су да сведоче да ми нисмо само сељачки народ - као што и нисмо.
Изузетне по мотивима, Дубровачке поеме су ретке и по томе што су наративне. Ја знам да у наше дане није ништа омрзнуто као нарација у стиховима и да се савремена поезија своди на симболе и фигуре. Али богатство се никад и нигде, па ни у књижевности, није састојало у сиромаштву. Наративна поезија - од Хомера до Пушкина - није мања, ни мање привлачна од дескриптивне и интимне, нити у њој има мање мисли и осећања но што их има у рефлексивној и симболичној. У нашем песништву, од Бечких елегија Јована Суботића није било духовитијих ни више мисаоних нарација у стиховима но што их има у Дубровачким поемама. Дучић је мајстор да у песми од четири строфе од по четири стиха исприча целу једну људску историју, ведру или драматичну колико и она која се садржи у некој новели или у кратком роману.
Исто толико приче колико песме, Дубровачке поеме својом материјом нису мање за гледање него за слушање - у нашој лирици нема живописнијих слика ни привлачнијих портрета него у њима. По атмосфери, по сценама, лицима, анегдотама, Дубровачке поеме су оно што су галантне свечаности француских и италијанских сликара XВИИИ века, које је Дучић несумњиво видео и њима се инспирисао.
У Дучићевом животу - видели смо - нема ничег наглог ни неочекиваног. Ничега неочекиваног ни наглог нема ни у његовом путу кроз књижевност. Промене с њим и у њему вршиле су се по мери његових искустава, што значи колико постепено толико непрекидно. И књижевна и животна линија Дучићева пењала се вертикално. Међу српским песницима нема никог у чијој би активности била толика раздаљина између првих ситних корака и завршног лета.
Књижевне фазе Дучићеве излазе једна из друге не може бити природније, као што година излази из године. У првој, која настаје после првих покушаја и која иде од 1900. до 1910. по прилици, кад су настале Сенке по води, Душа и ноћ, Јадрански сонети и Дубровачке поеме, којима су се потом придружили Царски сонети и Моја отађбина, Дучић је песник чији је таленат изузетан, али у орбиту националног, не европског песништва. У другој фази, која настаје 1910. по прилици и достиже свој високи домет између 1920. и 1930, кад су настале Јутарње песме, Сунчане песме, Вечерње песме и Песме љубави и смрти, да им се придружи на крају Лирика, Јован Дучић се упутио у песнике светске вредности.
У својој дужој фази, Дучић није више песник "са срцем што није ни срећно ни плачно", нити је његова поезија "тихо бледо девојче што снева". Сад, кад пише стихове, њему је "сва у чудну светлост обучена душа", он сад чује "поклич у дну духа свога, као вест пророчку", он сад осећа где му "благе речи вечитога... пролазе кроз срце и уста". Он је сада исто толико човек колико песник.
Стихови Дучићеви у другој фази нису сликарске дескрипције, ни меланхолична расположења, ни ведре приче, као што су, то, најчешће, бивали у првој. Далеко од снобизма који су му, за живота, толико, пребацивали, а којег је у младости свакако и имао, он сад пише песме у којима нема ни глумљења ни прецизности. Његов свет је сад више унутрашши него спољашњи, песничке теме не ефемерне, већ непролазне, поетски утисак не ефектан, већ сублиман.
Друге мисли и осећања нашли су и друге изражајне форме. Песме су често у кратком метру, говор сажет и спокојан, богат метафорама и рефлексијама, с поентама које звуче као дефиниције у логици и финале у музици. "Лирика је највиши степен метафизике", каже сад Дучић у једном есеју, "лирски песник је филозоф који иде до крајње границе трансцендентног и општег". Песме љубави и смрти и Лирику треба читати полагано и с пуном концентрацијом. У њима је свака реч, у сваком стиху, не потребна, него незаменљива. Међу стиховима у циклусима Сунчане песме и Вечерње песме једва је могућно правити избор. Ако има савршених песама, оне су.
Велики песнички мотиви Дучићеви у другој половини његова живота, то су усамљеност човекова, љубав, тражење вере, помирење са смрћу. У Песмама љубави и смрти и Вечерњим песмама он ништа толико не осећа колико "неизмерне и болне самоће", "горке самоће ове земље", нити шта чује колико сопствене "речи у самоћи очајања", "сетни говор с богом, његов глас у духу". Он покушава да изађе из самоће, ослободи се тамнице живота и порекне смрт. У њега је бесна жеља за лепотама, љубавима, уживањима, победама — он без престанка пева химне светлости и летењу. Не налазећи задовољења у стварности, он га тражи у сновима и химерама, у разговору са природом и дружењу са несталим светом, у огорченој тежњи за непропадљивошћу и вечним трајањем. Номади, Химера, Срца, Завет, Крила, Заборав ненадмашна су казивања о незаситним радостима на путу кроз живот и болу од нестанка.
Усамљен, он би да воли и буде вољен, али све његове љубави су несрећне, и он говори о свима њима, не кад се приближују ни кад су у њему, већ кад престану. Па ни жена о којој он пева није одређена, једна жена, која има своје име и свој живот. Свакако, он није ни волео једну жену, иако у његовим стиховима нема разлике међу њима. Жена у његовим стиховима није личност, него мисао, и она је симбол, а не биће — он не пева о жени које има, него које нема. Ни његова љубав није игра, ни банална срећа и несрећа која долази и пролази, него судбина. Његово певање није само поезија, него и филозофија.
У српској књижевности има ватренијих, нежнијих, мистичнијих љубавних песама од Дучићевих — у Ђуре Јакшића, у Змаја Јована Јовановића, у Војислава Илића, у Диса — али нема дубљих ни одуховљенијих. Има их и полетније написаних и страсније изречених, но нема их које би биле толико сублимне. Дучићеве Песме сутона, Песма тишине, Песма умирања, Последња песма и Песма жени налазе се на врхунцу европског песништва.
Полазећи од свог првог судбинског тренутка, од младости, с њеном највећом срећом, љубављу, Дучић у својој поезији иде до последњег тренутка који га чека — до смрти. Ниједан наш песник није више и дубље размишљао о смрти од њега, који је видео у њој негацију, не само циља и хармоније света него и бога. Ничеанске Песме смрти су јединствене у нас, и по дубини, не само по теми.
На изглед све у светлости, Дучићеве Сунчане песме — међу њима нарочито Ћук, Шума, Сунце, Бор, Ветар, Ноћ, Буква, Мрави — нису само сјајна дескрипција оног што им каже натпис, већ и симболична апотеоза лепоте и мистичне судбине нераздељивог живота и света. Не супротност, већ наставак њихов, Вечерње песме продужују Дучићев монолог људи и ствари на растанку са светом. Сунцокрети, Сета, Песма, Међа садрже сав "горки мирис свега што неста", у неупоредивом контрасту радосног ритма и невеселих мисли...
Несвакидању сажетост мисли и тананост осећања пратило је у Дучића савршенство форме, које он није постизао простим надахнућем. Ни у најранијим годинама он није сматрао да је песма импровизовање. Тражећи од уметника не само таленат него и културу, он је држао да је писање не само занос већ и посао. Близак класичарима свих времена за које је писање тежак интелектуалан рад, он је — као и његов модел Бодлер, као и његов савременик Пол Валери — сматра да поезија треба да почива на раду и рачуну. Критичари и читаоци били су изненађени његовом изјавом да је песник кабинетски радник и учени занатлија на тешком послу риме и ритма. Дучић је имао два разлога да то каже: што је то у многом погледу истина, и што је он то можда више но икоји новији српски писац. Истрајан и методичан, био је крајње критичан према себи. Има српских лиричара који су написали исто толико или и више стихова него он, али нема ниједног у кога би их било толико добрих као у њега — и најстрожа антологија Дучићевих песама износила би, не свешчицу, већ књигу. "Лирска песма је једини род уметнички где осредње значи што и рђаво; и где ништа није добро што није и савршено", каже он на једном месту, да би потврдио на другом: "Песма мора бити савршена, пошто иначе није никаква".
Дуго размишљајући о оном што пише, Дучић је унапред бележио стихове, строфе, па и речи, да би потом од њих правио песму, а није је, понесен осећањем, одједном написао целу. Кад је приређивао своја Сабрана дела, прегледао је у свакој песми сваку строфу, сваку реч. У песми Очи, стих: "Имају глас слутње у гранама бора" изменио је у "имају шум слутње" — једно зато што гране дају, не глас, него шум, а друго да избегне какофонију два с. У циклусима Сенке по води и Душа и ноћ, писаним пре 1908. ретка је песма у којој није, 1929. извршио измене при њеном уношењу у дефинитивно издање својих дела.
"Нема ниједне књиге за коју њен писац мисли да је сасвим готова", каже он сам и додаје: "Најбољи је онај писац који мисли да би свако своје дело требало да изнова напише".
Луцидног интелекта и будних чула, церебралан и медитативан песник, у кога нема осећања које није процеђено кроз сито размишљања, и за кога је закон пропорције главни закон мисли, Јован Дучић је наследник класичара, не романтичара. У њега има и мудрости, и спокојства, и полета, и жара има, али незадрживих осећања, ватре, страсти, нема у њега. Он је ретко узбуђен кад што доживи или види, или кад што открије, и зато ретко узбуђује и читаоца. Њега засењују боје, заносе звуци, заводе жене, одводе у давнину прошли дани и он, озарен и задивљен, засењује и задивљује друге, али их не заноси и не очарава.
Сам Дучић у томе није видео недостатак, него врлину. "Има песама интимних, непосредних, топлих, чак и дубоких, али то није велика поезија", каже он; "песма је савршена кад је пре свега сублимна". У својим књижевним огледима он на неколико места потврђује то осведочење. Сећајући се, свакако, Расина и Гетеа, он каже: "Велики песници су узвишени, али не и интимни; они нас задивљују, али нас не заносе". Не може се (и не треба) порећи да се у Дучићевим стиховима сублимност каткад садржи у блиставим метафорама више него "у мислима и осећањима; кроз осам стихова једне његове песме ређа се поређење за поређењем, од којих се не зна које је лепше, али их је толико и толико разних да живе за себе, а не ради чега су написане. Али ако то једно треба рећи, не треба ни друго прећутати. У Дучића је не скроман, него импозантан збир песама насталих у оном сувереном владању собом и уметничком материјом које је он видео да имају антички Хелени у скулптури, Пијеро дела Франческа у сликарству и Рамо у музици. Јован Дучић није хладан, већ спокојан. Оно што је велико у њега, то није темперамент, коме се ми обично дивимо у једног песника. Велика је његова мирноћа, мисаоност, која не пламти, него светли.
Желећи да о свему што напише постигне "савршенство и последњу реч мудрости и облика" — као што сам каже — Јован Дучић је и као песник и као прозни писац изузетно много давао на језик и стил. Лепих стихова има и пре њега — и каквих! — у Његоша, у Ђуре Јакшића, у Лазе Костића, у Војислава Илића; али лепота речи као засебна естетичка категорија улази у нашу књижевност са Јованом Дучићем. Стихови у генерацији наших романтичара — ко није приметио! — пуни су провинцијализама, алитерација, елизија, приповедачка проза у генерацији реалиста пуна дијалеката и вулгарних фраза. У Дучића, не само што ниједна реч није залудна, него је и пробрана, и пробрана не само садржајно, већ и музикално. Сваки израз који има ружан призвук он одбаци, а где постоји могућност алтернативе, одлучује се за племенитију. Каквих ли дивних речи у њега, и у стиховима и путничким писмима! Стазе пуне косоваца; замрли гајић оскоруша; огањ дажди, дажд ромиња; виторог се месец заплео у грање; сијају реке пуне жераве; шума помрчала у сенкама; жути се млади шипраг клена; у небо први козлац гледа — море једно колико лепих толико ретких речи. Нико у Дучићевој генерацији, у којој је било толико изврсних стилиста, није више култивисао језик од њега. Као сликар у бојама, као музичар у тоновима, Дучић је сензуално уживао у речима, у њиховом облику, у звуку. По лепоти речи, песме и путничка писма Дучићева превазилазе све што је у српској књижевности написано.
Милан Кашанин
