Ви што се још нисте јавили из гнездâ,
Чија срца трепте још у капљи росе,
Чију страсну душу још ветрови носе,
И чији дах топли струји с мирних звезда -
Кад небројне очи отворите, када
Пружите спрам сунца безброј својих рука,
Све шуме без конца и мора без лука
Ваш светли долазак поздравиће тада.
И сви поплављени у сунчаној киши,
Тамо, где малочас, у тренути страшне,
Збацисмо одећу и сандале прашне,
Стајаћете бољи, силнији и виши.
Тако опијени већ од прве чаше,
У екстази звука и сјаја што плине -
Пружићете бразду да свирепо мине
Њивом, где још чами зимско зрно наше.
Али ко ће тада бити међу вама
У тај дан без сумње, без бола, без сене,
Невидљивом нити привезан за мене,
Да одвојен стане међу хиљадама?
И као ја некад у данима овим,
У вечерњој немој агонији мора,
Да донесе, мрачну, као песму бора,
Стару песму туге међ људима новим?
Да испуњен дугим сутоном и страхом,
Потомак мог бола, страсно као и ја,
Дигне свој глас, сјајан, као што се сија
Млечни Пут покривен усијаним прахом...
Но том вечном болу и тој тамној срећи
И реч једну нову ако буде дао -
Ко ће знати да сам некад ишчезао
Јер ту реч чудесну не умедох рећи!
