Невидљивом сунцу пружам жудне руке,
И отварам срце неком кога није;
Душа ми је пуна мрачне хармоније,
Којој никад нисам саслушао звуке.
Просторе сам празне населио собом,
И расуо себе, ко орион сјајан,
У неки свет срцâ и душâ, бескрајан;
И живим над страхом и лебдим над добом.
Од истине сам страшнији и већи:
Нити ме што врећа и нити што боли.
Моја жудна душа неизмерно воли;
И сваки мој корак, то је корак срећи.
Почнем јутром онде где вечером заста,
Увек држећ чврсто краје златне нити;
И мој дан безмеран усхићено свити,
С песмом јата болно распеваних ласта.
И док носим жељу отровану своју,
Као плес злих вила живот шуми, врви;
И све има ритам моје жедне крви,
И све мојих снова има страшну боју.
И тако, пун тамне невићене вере,
Идем кобном стазом што је увек иста -
Ко злокобно сунце, док у мени блиста
Насмејано лице вечите Химере.
